У СЕ – И У СВОЈЕ КЉУСЕ

Повремено читање коментара на ове текстове на сајту ,,Политике” лоша је навика којом су ме однедавно заразили неки пријатељи. Има ту свега, у распону од вероватно не баш сасвим заслужених похвала до, надам се, још незаслуженијих критика и увреда. Нађе се и занимљивих опаски. У сваком случају, искуство поучно и трауматично. Елем, у коментару на један од својих фебруарских текстова прочитао сам интересантну оцену. Очито резигниран исходом тек завршених председничких избора, један читалац је написао нешто у стилу – све је то што говорите углавном тачно и истинито (мислим да се радило о критици кампање страха и покушајима да се председнички избори накнадно представе као референдум о безусловном приступању ЕУ), али зашто то нисте тако јасно рекли раније, него тек сада, када је све завршено.

Строго гледано, читалац није био у праву. Као прво, никада није ,,све завршено”. Као друго, поштено говорећи, доста оштро сам говорио и раније. Треће, не мислим да аналитичар, поготово усред предизборне кампање, треба отворено да агитује за ову или ону опцију – а што, опет, нипошто не значи да не треба да има свој став, или да, по принципу ,,сви су драги”, мора да се клања на све четири стране, механички расподељујући похвале и покуде. Но, упркос својој формалној нетачности, поменути коментар ми је помогао да се подсетим на један важан политички и социјално-психолошки принцип који делује свуда око нас и који, баш зато што је свеприсутан, обично остаје неприметан.

Јесте ли некад размишљали зашто је, не рачунајући оне директно погођене, тако мало људи 1989. било јавно против Милошевића, или 2001. против ДОС-а? Зашто је тако мизерно мало тзв. правних стручњака и аналитичара 2002. јавно осудило избацивање из парламента читаве – и то највеће – посланичке групе и зашто су гласови против ванредног стања 2003. били тако тихи? Зашто су се до пре годину дана у српској јавности ретко чуле критике на рачун НАТО-а и зашто је дословно до јуче Европска унија имала статус ,,свете краве”, а њено проблематизовање било третирано као озбиљан симптом политичке непамети и ,,самоизолације” из круга друштвене елите?

На ум одмах падају ситни интереси, страх и цензура, али то је само део објашњења. Наравно да је често реч о интересу и страху, но, проблем је ипак мало сложенији. Ради се о једном комплексном механизму који је саткан од мешавине уверења, навике, интереса, инерције и опортунизма. Као и природној људској склоности да се мало измакне пред елементарном непогодом, односно, да се приклони ономе што личи на победничку политичку бујицу. Сем ако нисте баш мазохистаили егзибициониста,веома је тешко пливати против доминантне струје и ,,духа времена”. И зато је много лакше и пријатније поверовати у оно што нам, заправо, одговара даверујемо. Или да се, под изговором како ,,то није наша ствар”, пред актуелном лавином мало уклонимо, а своје неслагање одложимо за боља времена.

У Србији већ годинама делује прећутни савез, такорећи ,,света алијанса” медија, елите и тзв. струке око неупитности и безалтернативности српског европског курса. Чак ни око територијалног интегритета, нечег што би у свакој иоле нормалној земљи било напросто подразумевано, нема ни приближно толико консензуса. Ви у Србији имате најмање једну озбиљну странку (плус још неколико мањих) која мисли да је територијални интегритет земље мање битан од визних олакшица и европских интеграција, а немате дословно ниједну која би, на пример, била отворено против уласка у ЕУ.

На неким медијима – кажем ,,неким” само зато што их је, нажалост, више од оног једног на који сте сви одмах помислили – дакле, на неким медијима овај евроентузијазам поприма обрисе правог фанатизма и евро-хистерије. И то чак и онда кад улог нису овако важни, да не кажемо баш историјски избори.

Треба бити поштен и признати да су Хрвати имали далеко већи консензус око Превлаке (Крајину, Книн и Вуковар да и не помињемо) него ми око Косова. А Превлака је ипак само једна гомила камења на улазу у Боку Которску. На свом ,,европском путу” Хрвати готово да нису имали већу препреку од Анте Готовине и понеке горке пилуле у односима са суседима Италијом и Словенијом. Па опет њихови медији имају делеко објективнији, нијансиранији, критичкији и интелигентнији став према ЕУ него што је то случај у данашњој Србији.

Али народу је, каже се, потребна нека идеја, неки позитиван циљ, нешто ка чему ће усмеравати своје тежње. Признајем да ту има извесне истине и зато, ево, као програмску националну формулу предлажем стару и некако већ прилично заборављену народну мудрост – у се, и у своје кљусе! Признајем да то можда није превише атрактивна парола са којом се добијају избори, али сам сигуран да је то дословно једина егзистенцијална и политичка платформа са којом и на којој се – можда – још може спасити држава и овај слуђени народ који, рекао бих, и даље није у потпуности свестан несреће која га је задесила и погибељи која му непосредно прети.

Главни уредник часопоиса ,,Нова српска политичка мисао”