Игра за двоје

Тренд екранизација литералних дела, са потписима великих или популарних литералних и позоришних имена, с којим се већ неколико година уназад тако често суочавамо, настављен је и америчким филмом „Њушкало” иза којег, својим ауторским потписима, стоје четири велика британска филмска имена. Нобеловац Харолд Пинтер као сценариста и оскаровци Кенет Брана као редитељ, сер Мајкл Кејн и Џуд Лоу као глумци (Лоу и као продуцент).

И не само то, овим филмом настављен је и популарни амерички тренд снимања римејка незаборавних филмских класика што оригинални филм „Њушкало” из 1972. године, са редитељским потписом мајстора Џозефа Манкијевича (номинација за Оскара за најбољу режију), свакако јесте. Дакле, Бранин филм је римејк Манкијевичевог филма, а везу између два дела настала у временском размаку од 35 година, чине предложак за сценарио – истоимена позоришна драма Ентонија Шафера (био је и писац сценарија за Манкијевичев филм) и глумац Мајкл Кејн.

 У оригиналној верзији ове камерне драме, узбудљивој студији мушке љубоморе, манипулације, обмане и надмоћи, Кејн је млађи глумачки партнер легендарном Лоренсу Оливијеу чији је лик и позицију сада заузео у Бранином римејку, уступајући своју Џуду Лоу. Међутим, ту се интрига компарирања два слична филмска дела не завршава. Јасно је да Мајкл Кејн никада није имао намеру да надмаши или да буде као Лоренс Оливије, али је приметно да би Џуд Лоу радо био Мајкл Кејн. Јер, како другачије објаснити његове продуцентске напоре и пасију да иницира и активно учествује у римејковима филмова у улогама у којима је сер Кејн својевремено блистао. Кејн блистао, а Лоу се показао на делу као глумац завидних потенцијала али недовољне харизме. И то је то. И у римејку „Алфија” који је Лоу иницирао и у њему играо насловну улогу 2004. године, док је оригинал из 1966. Кејна у звезде винуо, и сада у „Њушкалу” у којем је Лоу заменио Кејна у улози Мајла Тиндла. Фризера и глумца у покушају, који преотима жену славном писцу крими-романа Ендру Вику, са којим отпочиње необичан и психолошки сложен двобој између старијег и млађег мушкарца око једне жене...

Компарирање редитељских поступака, мајсторства и умећа Џозефа Манкијевича и Кенета Бране, било би чак неукусно. Комплименти су и даље чврсто на страни класика. Брани су одувек била блискија позоришна решења на филмском платну, позориште је област којом он влада и о којој много зна и као глумац и као редитељ, али ту је и извориште његових честих филмско-редитељских ограничења. Говорити језиком позоришта у филму који има своје природне законитости може да смета. Отуда Бранина верзија „Њушкала” у својој, готово театарској затворености полако остаје без кисеоника, те прича у другој половини филма готово да гасне...

Филм као целину у чврстом стању држе Мајкл Кејн (као преварени муж и писац бритког ума) и брзи дијалози за које је заслужан Харолд Пинтер. Игра за двоје, физичка и ментална битка два мушкарца око једне жене (која се у филму уопште не види), терен је на којем он суверено влада у својим драмама већ четрдесет година. Обрадивши сада Шаферову драму и сценарио, Пинтер је „Њушкалу” подарио препознатљиву оштрину, драматичност и бритки хумор са одмереним дозама цинизма. Штета је што то Кенет Брана није још боље искористио.