Првомајска трагедија

Будва – Било је то најрадосније преподне и најтужније послеподне у једном дану.

Јован Станишић, пензионер из будванског насеља Подкошљун, сетно окреће поглед ка острву Свети Никола наспрам Будве, почињући причу о трагедији која се догодила 1. маја 1949. године. Изгубио је готово пола своје фамилије, када се надомак Словенске плаже утопило педесет људи, а он се нашао међу онима који су се спасли.

Првомајско дружење те године заказано је на острву које у народу зову Шкољ, удаљено једва километар од обале. Сви који су одлучили да празник рада проведу на Шкољу наспрам Будве окупили су се у градској луци. За превоз су одређена два „леута” (повећа чамца) и један бродић – баркаса који су припадали будванском рибарском предузећу.

– Леп, сунчан дан без облачка наговештавао је излет, који ће се памтити. Нико није слутио да ће више од половине излетника наћи смрт надомак чувене плаже, прича Станишић, који је тада имао 16 година.

У неколико тура између осам и десет часова „леути” и баркаса су превезли путнике, храну и пиће. А онда је на пустом острву, на којем се тада налазила само црквица Светог Николе, почело весеље. Хране и пића било је у изобиљу, кренула је и песма. Поратна, скојевска, полетна. Неки су шетали делом острва, причали, забављали се. После 14 часова објављен је повратак.

– Прво је кренуо један од „леута”, који је повезао више од двадесетак људи, сећа се Јован Станишић. – Иза тога је јављено да баркаса чека и на тај рибарски брод се укрцало између 45 и 50 излетника. Било је око 15 часова.

Убрзо је јављено да се „леут” насукао на „туњу”, спруд који се налази између старе Будве и острва. Баркаса је пришла близу, спустила конопац и већина путника из чамца прешла је на овај брод. То је изгледа било и кобно.

– Били смо близу плаже када се брод нагнуо надесно. И то опасно. Путници су попадали у море, песму је заменио врисак. У море је пала и рибарска мрежа, која је била за неке кобна, за друге срећна. Оне који су први испали с брода мрежа је прекрила, у њој су остали, док је некако држала на води оне који су потом пали. Ја сам стигао на „кобилицу” брода и одатле гледао страшни призор, бележимо Јованове речи.

У том хаосу када су се чули врисак и запомагање на све стране, капетан брода је – побегао!

– Био је у белој униформи, имена му се не сећам, скочио је у море и допловио до обале, вели наш саговорник. Касније му је суђено, али колико се сећам није доспео у затвор. Убрзо пошто се чуло за трагедију, стигли су из Будве Мишо Франета и Перо Јелушић, који су одмах почели спасавање. Но, за многе није било спаса. Међу излетницима је било много непливача, мреже и паника су учинили своје. Већ смо били на песку, ми који смо преживели, када сам приметио Марка Филипова Марковића, момчину који је имао тридесетак година. Викао је „људи виде ли ми неко сестрића”. Нико није одговарао, он се залетео у воду и касније је лежао мртав у мрежи која га је закачила за ноге. У њој су били, такође мртви, моја рођена сестра Добрила и две сестре од стрица. Настрадао ми је и стриц.

На броду је поред мештана Брајића, Станишића, Марковића, Лапчића и других села било и радника који су овде стигли из других крајева Југославије, који су били ангажовани на једном објекту у Будви. Многи се никада нису вратили кућама.

Увече, пошто је обавештен о трагедији, у Будву је стигао председник Црне Горе Блажо Јовановић. Узроци трагедије никада детаљно нису саопштени, а никада није постављено нити на Словенској плажи, нити било где друго, обележје на првомајску трагедију која се догодила пре готово шест деценија.