Иваница рај некретнина

Требиње – Насеље Иваница, на магистралном путу Требиње – Дубровник, уз саму границу Босне и Херцеговине и Хрватске, у последњих неколико година постало је једна од најатрактивнијих локација за куповину и продају некретнина у овом делу БиХ. У насељу које је, услед ратних дејстава, пре само неколико година било скуп рушевина, свакодневно ничу нове атрактивне куће и викендице, а старе се обнављају.

Готово да нема агенције за продају некретнина у региону која у понуди нема куће или земљишта на Иваници. Квадратни метар земљишта с погледом на пет километара удаљено море продаје се по цени од сто евра, а плацеви са лошијом позицијом су упола јефтинији. Цена кућа креће се од тридесетак хиљада евра, колико коштају оне у најлошијем стању, па до три стотине хиљада евра, колико се тражи за грађевине са добром позицијом и потпуно уређене. Некретнине купују држављани БиХ, али и суседне Хрватске и странци који желе да искористе близину мора с једне и знатно повољније услове у односу на хрватску и црногорску обалу, с друге стране.

Почетком деведесетих година прошлог века на Иваници је било око три стотине мештана. Насеље је територијално припадало општини Требиње. Након потписивања Дејтонског споразума 1995. Иваница је припала Федерацији БиХ и новоформираној општини Равно. (Пре рата Равно је било село у требињској општини). Тако се десило да Иваница, практично, нема ни асфалтни пут који би је повезивао са седиштем општине које је удаљено педесетак километара, па су, иако административно у другом ентитету и општини, мештани Иванице и даље углавном упућени на Требиње када је реч о снабдевању, здравственој заштити и образовању.

До сада је обновљено стотинак кућа, што је трећина ранијег броја, и отприлике толико људи стално живи овде. Структуру становништва тешко је проценити јер их велики број само повремено борави на Иваници, али је већински део мештана српске националности. Обновљена је и школа коју похађа петоро ученика од првог до четвртог разреда који уче по наставном плану Републике Српске. Учитељ долази из Требиња. За старије ученике организован је превоз до двадесет километара удаљеног Требиња где похађају наставу.

На Иваници су пре рата нека предузећа и трговачке куће имали своја представништва, користећи повољну позицију (до Дубровника је свега осам километара) и повољније пореске услове у БиХ. Некадашње хале сарајевског „Шипада”, „Србијанке” из Ваљева и неких грађевинских фирми такође су уништене у рату, а боља судбина није задесила ни сама предузећа па су те некретнине сада углавном продате приватним лицима. Тако данас на Иваници раде само две прехрамбене продавнице и две кафане.

Иако су мештани Иванице на велико интересовање за њихово насеље у почетку гледали са скепсом, стотинак нових кровова и белина обновљених фасада дају сасвим другачију слику од оне од пре десетак година. Многи Срби са Иванице су непосредно након рата, док су ратна сећања још била свежа, у бесцење продали имовину како би осигурали основне егзистенцијалне потребе. Они који су били стрпљивији сада су у много повољнијем положају. Интересовање, а и цене, стално расту.

Испоставило се, наиме, да је поглед на море важнији и од – питке воде. Наиме, Иваница ни данас нема водовод, а мештани се снабдевају кишницом из „чатрња”. Лети, кад нема киша, вода се цистернама довози из Требиња, па и она за базене пред појединим новим вилама на Иваници.