Словеначки десант на Драгоњу

Од нашег сталног дописника 
Сечовље, 28. априла – Ако Република Хрватска затвори овај мост, затворила је себи пут у ЕУ, јер ми нећемо отићи данима, седмицама, месецима, ми бранимо словеначку земљу и море и територију и море Уније, узвикнуо је у правцу кордона хрватских специјалаца Марјан Подобник, некадашњи шеф словеначке Људске странке (коалициони партнер у влади премијера Јанеза Јанше) а данас директор „Завода 25. јун” који се бори за очување границе „на југу” каква је била на „дан проглашења независности, 25. јуна 1991”. Уз Подобника а „против распродаје словеначке земље”, стао је Јошко Јорас за кога хрватски медији тврде да је „лице које не признаје да живи у Републици Хрватској”, а председник Стјепан Месић га назива „чудаком који испадима на међи” квари односе између Љубљане и Загреба.

Међудржавни односи су се поново нашли на искушењу откако су Јорас и Подобник у суботу повели групу од двестотинак словеначких демонстраната ка мосту код Драгоње, на тзв. ничију земљу, недалеко од Јорасовог салаша, између хрватске и словеначке пограничне контроле. Били су намерни да уклоне сто кила тешке бетонске жардинијере за цвеће којима је Хрватска пре две године препречила Јорасову пречицу коју је крстио у „Европски пут”, а којом је до своје куће стизао мимо хрватских граничара.

Хрватска страна је саопштила да Јорас „није пријавио скуп”, па је уследило нагуравање између словеначких јуноша и хрватских снага специјалне полиције која је штитила прилаз жардинијерама за које је суд у Пирану одредио да Јорас сме да их склони са словеначке територије. Јорас и друштво коме се придружио и шеф словеначке деснице Змаго Јелинчич, незадовољни одлуком владе Јанеза Јанше да партнерима из Санадерове владе понуди да о пограничном спору одлучи међународна арбитража, на гранични прелаз Пловања покушали су да дотерају шаторе, клупе, столице и храну, у намери да блокирају пут, али су их у томе омели словеначки специјалци. Подобник упозорава да „ту пада или опстаје правна држава”, па је граница била затворена неколико сати до недеље у ноћ, после чега су се демонстранти повукли а Јорас акцију наставио „соло”. Коначиће у шатору на граници „све док правица слуге Јернеја” не буде испоштована онако како је то словеначки суд одредио.

Јорас је дао и ултиматум Хрватској – ако до уторка не склони жардинијере са стазе коју је утабао 30. априла 2004, почиње штрајк глађу. Кавгу коју у овом делу Истре уочи сваких избора заметне Јорас уз помоћ пријатеља у врху словеначке политике, новински написи с обе стране међе описују дијаметрално супротно: оно што љубљански медији називају „спорном територијом” и „отимањем словеначке земље”, то је за загребачке „хрватска груда”. Протекли инцидент је коментарисао и шеф хрватске дипломатије Гордан Јандроковић, рекавши да треба „избегавати било какве инциденте који би могли да покваре тренутно нешто бољу атмосферу кад је у питању међа између Хрватске и Словеније”.

Борце „за јужну границу” полила је хладним тушем и матица јер није допустила да словеначка полиција „штити демонстранте” и уђе у отворен сукоб са хрватским снагама, па је Подобник затражио одговорност министра спољних послова Димитрија Рупела и оставку министра полиције Драгутина Матеа. „Успаљено предизборно доба или тврдоглавост?”, пита се љубљанско „Дело”, а Јорас оптужује представнике словеначке државе јер му „у суботу нису помогли да изврши одлуку пиранског суда”. Хрватска телевизија је догађај пропратила подсмешљиво, известивши да је „у суботу Европска унија била на левој обали реке Драгоње”, дакле на хрватској страни, „док је са десне допирала дерњава и трештали народњаци”.

Ријечки „Нови лист” пише да је расположење код Драгоње, „с обзиром на навијачке покличе и песме” личило на фудбалски дерби, и поентира речима камермана ТВ Словенија који се, постиђен, упитао: „Зар (Јорас и Подобник) никог нормалног нису могли да доведу из Приморске, него су довукли пијане скинхедсе и неонацисте чак из Цеља и Марибора?” Лист је словеначке митингаше назвао „лузерима с Драгоње”, осудивши „еуфорични циркус и националистички грч у коме позивају на одбрану (Пиранског) залива и засеока уз Драгоњу јер су они наводно ‘хиљадама година’ словеначки”. Хрватска спорне засеоке од осамостаљења третира као своје, а Пирански залив именује Савудријска вала.

У Сечовљима је, како сазнајемо, мало недостајало да се ситуација отме контроли да хрватска интервентна полиција није зауставила групу хрватских грађана, међу којима су предњачили рибари и војни ветерани наоружани барјацима и бесом, који су журили ка граници да „подрже своју државу” и обрачунају се с онима који „скрнаве хрватско тло”.