Нема више ни корзоа, ни јабланова, ни ласта
Крагујевац – Багери копају велику рупу. Руше башту хотела „Крагујевац” у центру града. Рију по сећањима која се снагом вулканске ерупције, заједно са огромним груменима земље што се бучно стропоштава у поређане камионе, пробијају кроз поре на телу. Бриди кожа, зној облива чело. Ту смо одрасли. Играли се по васцели дан, све док нам родитељи, касно увече, не би подвикнули с прозора високих солитера. „Бране, долази кући!” Та очева наредба се није могла занемарити. Напуштали бисмо друштво, али нисмо били тужни, јер смо знали да ће се игра наставити сутра, после слатког сна који је био само кратки предах између нових окупљања око хотела „Крагујевац”.
Идеја да се у центру града подигне велики модерни хотел, бар према доступним званичним подацима, промовисана је 1961. Пет година касније, хотел „Крагујевац” је почео да ради. Пројектовала га је Јованка Јефтановић, која је била задужена за урбанистичку модернизацију читавог града. У ствари, његовог главног дела – центра.
Хотел је имао 89 соба са 160 лежаја. Био је висок осам спратова. Имао је ресторан из којег се улазило у салу изнад које је писало – „Дансинг бар”. Баш тако – „дансинг бар”. Седамдесетих година прошлог века...
Имао је хотел и бајне зелене жбунове у којима су цвркутали добро скривени врапци – крагујевачки џивџани. И дивне ружичњаке који су се простирали свуд около баште којом су доминирали разгранати кестенови што су правили најбољи ’лад на свету. О ружичњацима се бринуо Лаза Камиказа. Ми клинци смо тако звали вредног хотелског вртлара, који нас је стално јурио и терао даље од леја и жардинијера. Професионално обезбеђење било је присутно у хотелу само када је гост био неки уважени политичар, у свим другим ситуацијама био је довољан само Лаза Камиказа.
Иза хотела, поред гаража, некада је стајало неколико витих јабланова чије су крошње страшно шумеле и на благом поветарцу. Изнад њих су, почетком сваког пролећа, укруг летела бројна јата ласта. Јабланови су одавно посечени, а с тим горостасима нестале су и сићушне птице које су на небу изнад хотела „Крагујевац” изводиле заносан плес „црних тачака”.
Мада су у оптицају биле још две локације у центру града, хотел је подигнут на месту некадашњег ресторана друштвене исхране „Београд”. Пола века је радио у оквиру Угоститељско-туристичког предузећа „Крагујевац”. Приватизован је почетком овог столећа, а 2005. године купила га је фирма „Нова Сицилијана”. Нама новинарима су, поводом неког догађаја, стизали позиви да дођемо у хотел „Нова Сицилијана”, сада опет добијамо дописе у којима пише да ће то и то бити одржано у хотелу „Крагујевац”.
У међувремену, хотел је потпуно реновиран. До мере да је изгубио свој некадашњи изглед. Обимне грађевинске радове није „преживела” ни мала лепа фонтана са зидићем који је био ишаран чаробним орнаментима. Испред хотела више нема ни чувеног крагујевачког корзоа који смо ми клинци из „седамдесетих” једва и упамтили. Седећи на зидићу баште, гледали смо старије момке и девојке како пролазе у мимоходу. Понекад, не често, били смо сведоци и песничења крагујевачких мангупа који су за место витешког двобоја бирали управо простор око хотела.
Хотел из шездесет и неке данас је тешко препознати. На ред за „реновирање” је дошла и башта. Уместо ње ће бити подигнут габаритни пословни објекат. Кога интересују детаљи – нека се распита или погледа грађевинску таблу. Мене не занима.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
