Три услова за почасне докторате

Проректор Живослав Тешић, актуелни председник Комисије за универзитетска признања, каже да Сенат усваја предлоге који су веома добро образложени, а предложени кандидати морају да буду личности: које су дале значајан допринос развоју светске науке, које су у блиској вези с неком од установа Универзитета у Београду (држали предавања, примали студенте и сараднике), академске личности, без моралних преступа.

У вези с овим трећим условом професор Тешић помиње једну неуспешну кандидатуру, и то научника који је био и пред доделом Нобелове награде: давао је неке „мачо” изјаве о женама и одмах је скинут с листе предлога.

На основу списка почасних доктора наука очигледно је и то да се Универзитет у Београду последњих година оријентише искључиво на странце, претежно из водећих западних земаља и Русије. Оријентише се искључиво на научнике, као и остали наши велики универзитети (Ниш, Нови Сад, Крагујевац), за разлику од универзитета у неким другим земљама.

Последњи случај доделе почасног доктората државнику у Београду догодио се 2011 – реч је о признању Владимиру Путину. Годину пре тога почаст је припала Франку Фратинију, тадашњем министру спољних послова Италије, али је овај вид наклоности политичарима, кад је о почасним докторатима реч, у Србији напуштен, за разлику од прошлих деценија, када су почасни докторати државницима често додељивани. Рецимо, од 1954. до 1965. године Универзитет у Београду је доделио само пет оваквих признања, од којих једино Павле Савић није био државник (остали: Џелал Бајар –Турска, У Ну – Бурма, Ахмед Сукарно – Индонезија, Георгијус Папандреу – Грчка). Наравно, признање је додељено и Титу (1971).

Некада, пак, није реч о државницима, него о познатим интелектуалцима који су у кризним временима стали на страну наше земље и, као вид захвалности, уследила је одлука о почасном докторату. Тако је Ремзи Кларк, некадашњи амерички министар правде, 1999. године проглашен за почасног доктора Универзитета у Београду јер се противио бомбардовању Југославије, док је британски писац Харолд Пинтер, као осведочени противник употребе америчке војне силе, добио исто признање крагујевачког универзитета.

Проф. др Бранка Ковачевића, ректора Универзитета у Београду у време када су донете одлуке о почасном докторату Франка Фратинија и Владимира Путина, али и Мајкла Волцера, питамо за појединости у вези са овим одлукама. Каже да треба имати у виду и бар неке тадашње околности. Подсећа да је Фратини професор Универзитета у Милану, а да је веома заслужан за укидање виза ЕУ (2009) нашим грађанима, али и научним радницима. Кад је о Путиновом почасном докторату реч, Конференција свих 18 универзитета, што државних, што приватних, гласала је за ту одлуку. Путину, међутим, почасни докторат (још) није уручен, јер је за ту свечаност резервисана једино зграда (београдског) Ректората, а када је руски председник био у Београду, за то једноставно није било времена.

Најзад, професор Ковачевић објашњава и то како је заговорник војне интервенције у Југославији проф. Мајкл Волцер постао почасни доктор нашег највећег универзитета. Предложила га је надлежна комисија, пре тога ФПН. Волцер је предлог прихватио, а Сенат није сумњао у наводе комисије. Тек кад је донета одлука сви су сазнали за Волцеров став према агресији НАТО-а. Али, он је већ дошао у Београд, с породицом, и наравно да је церемонија доделе доктората протекла на уобичајен начин.

Политичке побуде

Члан Председништва БиХ и председник ХДЗ-а Босне и Херцеговине Драган Човић изабран је крајем маја за почасног доктора Свеучилишта у Загребу, али 12 чланова Сената било је уздржано, а пет је било против ове одлуке. Тим поводом професорка Филозофског факултета у Загребу Ђурђица Чилић навела је између осталог да су међу почасним докторима „и они који су то признање добили због политичког опортунитета или конјуктурних процеса међусобног оснаживања тренутно утицајних политичких фигура унутар Хрватске или између Хрватске и других земаља”. Оцена је несумњиво општеважећа и примењива, мање или више, и на друге земље и универзитете.