Фотограф у царству природе

Загледани у „живе” фотографије на којима су разни инсекти и бујна вегетација, посетиоци су били уверени да је за овакав снимак фотографу било пресудно стрпљење слично оном које имају аласи.

– Нисте у праву. Ја никада не чекам. Ловим истог трена непоновљиве тренутке. Лептир у лету не позира, баш као ни скакавац, свитац, вилин коњиц... – искрен је  Милан Живковић, аутор фотографија представљених у Галерији Природњачког музеја на Малом Калемегдану.  Поставка носи назив „Фотограф у царству природе” и потпуно оправдава свој назив јер Живковић природу осећа целим бићем.

Он је професионални и признати фотограф који је каријеру почео у Природњачком музеју у Београду. Дугогодишњи је уредник часописа „Рефото” и добитник више од 200 признања за свој рад. Повод за организовање ове изложбе је Живковићева одлука да своју изузетно вредну збирку фотографија природе наше земље, насталу током последњих тридесет година, поклони Природњачком музеју. Ова установа

одлучила је да прикаже један део материјала, то је само  део велике збирке од више стотина фотографија и дијапозитива снимљених у Србији, али и околним земљама, током вишедеценијске каријере.

Тумачећи поставку, Живковић је открио и сусрет са живим светом далеко од урбане средине. Шумска шљука је, каже, фантастична и њему посебно драга  птица. Тешко ју је приметити голим оком, а право је чудо како се нашла очи у очи са Миланом.

– Заправо спазио сам је захваљујући очима које су код ње доминантне – објашњава фотограф, па на радост публике говори и како је фотографисао змију белоушку. Миловала му је, како вели, лакат.

Сусрео се и са поскоком, али и другим животињама, за које тврди нису опасне.

– Људи од њих праве звери и желе да успоставе ред у природи уместо да поштују оно што је већ вековима дато. Зато и страдамо од мишје грознице јер убијамо змије и друге животиње које тамане мишеве. Требало би да све пустимо да се дешава својим током, па ни болести не би било – истиче Живковић.

Тајна његовог успешног посла, осим љубави коју гаји према фотографији, јесте и коришћење старих метода у фотографисању.

Његове фотографије су формата 60 пута 42 центиметра  урађене према принципима „Епсон диџиграфи” процеса који поставља стандард у архивирању, са пратећим потребним сертификатом. Он сведочи да су фотографије израђене уз поштовање ригорозних музеолошких архивних стандарда. То подразумева непромењену трајност више стотина година. Овакав квалитет је обавезујући за музејско архивирање фотографија у боји. Милан Живковић је један од првих фотографа у свету који је добио овај сертификат.

Природњачке фотографије имају научну вредност јер су на њима забележене информације о локацијама и времену снимања и документовани бројни подаци о природи Србије. Због естетских вредности и композиције, танка је линија између документа и уметности, и оне додатно сведоче о хармонији коју налазимо у природи. Суптилни детаљи забележени макрообјективима, необични углови, или драматични призори уништавања покрећу емоције и свест о лепоти и крхкости природе чији смо део. Осим тога, фотографије у музеј доносе и нешто сасвим посебно. Оне су једини начин да се у депое пренесе целовитост еко-система, предела и међусобних односа у природи, која се никако не може сагледати из појединачних експоната, који чине највећи део природњачких збирки.

Организатори напомињу да су ове фотографије „живе” баш због тога што на њима нема интервенција, оне су аутентичне потврде онога што се у природи збива без „шминкања”.

У Природњачком музеју постоји збирка препарираних инсеката, али ово што је Живковић овековечио је трајна вредност, па ће многе будуће генерације моћи да се увере како су вилин коњиц и друге угрожене животиње заиста изгледали у природи.