На челу жена змајева

Радни дан започиње шољом чаја с млеком, вечери протичу у рекреирању са ћеркама, а између тога Сања Поповић Пантић мора да заврши све пословне обавезе као истраживачица у Центру за истраживање развоја науке и технологије института „Михајло Пупин” и председница Удружења пословних жена Србије.

Зато је на почетку разговора за „Магазин” за нашу саговорницу неизбежно питање колико жене у Србији могу да ускладе професионалну каријеру и обавезе у породици?

– Пронашла сам синергију између два посла. Ангажовање у удружењу, са предузетницама, била ми је инспирацију за докторат, односно научни рад. Праксу сам преточила у теорију, а с друге стане, истраживачки рад ми је потпора за рад са предузећима, посебно кад је реч о њиховом потенцијалу и конкурентности чиме се у Центру бавимо, радећи разне европске пројекте у области иновација и предузетништва – каже Сања Поповић Пантић.

Кратка пословна путовања

Сања Поповић Пантић је на челу Удружења пословних жена већ две деценије, од самог оснивања, и то на основу гласова чланица. Да ли јој то импонује ако је познато да у нашој земљи шефови често нису омиљени ликови, а селектора имамо колико и становника?

–То јесте велико признање јер је то позиција на коју вас чланство бира. Жене брзо уоче да ли је неко искрен у ономе што ради и како се понаша. Наше чланице су професионалци, особе које воде предузећа и издржавају бројне породице. Кад од њих добијете подршку и када вам верују онда је то велики комплимент. Уједно – велика одговорност.

Удружење је почело са радом непосредно пред бомбардовање 1999. године. Како каже наша саговорница историја удружења може да сведочи о свим нашим приликама и неприликама.

– Почеле смо као у илегали под кровом Европског покрета, у тренутку када изражавање европске оријентације није било пожељно. Након бомбардовања, фирме су се гасиле па је било тешко наћи праве предузетнице. Било нас је мало. Временом, почели су да пристижу различити програми, ми смо училе да пишемо пројекте и добијамо средства за развој наших капацитета.

Да ли је данас лакше женама да почну бизнис у Србији?

– Данас су храбрије, имају више информација и извесније окружење. Од 2009. године постоје различити програми финансијске и друге подршке, било кроз институције, бесповратна средства, кроз удружења, било преко банака које су у више наврата имале програме за жене предузетнице. И даље недостаје микрофинансирање, веома важно за развој микро и малих предузећа.

Удружења пословних жена Србије додељује већ 11 година награду „Цвет успеха за жену змаја”, а у најинтимнијем избору Сања Поповић Пантић би ово признање доделила – својој баки.

Аманет ћеркама

– Она је жена змај. Неко ко је сублимирао нежност и невероватну снагу да преброди највеће недаће као што су губитак мужа и детета и да са својом млађом ћерком – мојом мајком започне нови живот у великом граду. Њена мудрост, савети и подршка пратили су мене и моју сестру до њеног последњег дана.

Тајне наслеђене од баке преноси у аманет својим ћеркама, Ањи Анђели (17) и Лари (15).

Иако често путује због пословних обавеза, мама Сања, није одсутна дуже од неколико дана.

 – Не раздвајамо се више од три дана. То је, уједно, идеално време да се заврши сваки посао и буде ван куће да породица не трпи. Мада, има ситуација да се тада деси нека „узбуна”. Непремостива школска заврзлама решава се саветом и подршком – макар у по ноћи, макар преко „вajбера”.

И баш као што у синтагми да иза успешног мушкарца стоји успешна жена, у случају Сање, питамо колико је њен супруг заслужан за њен успех.

–  Он је човек од кога сам много научила и још увек учим. Нарочито у области реализације европских пројеката. Много је помогао не само мени већ и удружењу својом стручношћу и саветима јер такође верује у идеју удруживања.

Када заврше професионалне обавезе, обоје уживају проводећи време у природи или вожњи бицикла. Сањин супруг је промотор концепта активне мобилности и на посао одлази управо двоточкашем.

Сања је завршила Економски факултет на коме је магистрирала и докторирала, а додаје да би свет финансија поново био њен избор.

 – Сада је новим генерацијама доступно да студирају у иностранству, завршавају мастер студије. У моје време то није било тако. На пример, 1996. године била сам примљена на постдипломске студије на лондонску школу економије али због санкција нисам отишла.

Нова знања

Оно што је њена генерација искусила по завршетку студија – деведесете године и рад у привреди са највећом инфлацијом у економској историји, посматра као непроцењиво искуство. То је нешто о чему су други само из књига могли да науче. Ко је то преживео –преживеће све, са призвуком горке шале, оцењује околности свог пословног почетка.

За младе има савет да користе све могућности да путују, образују се, како у Србији тако у иностранству али и да потенцијале након тога најбоље могу да реализују у својој земљи.