Исповест британског сера

Да је глумачка енергија и харизма сер Мајкла Кејна још увек блистава као пре готово пола века, када је крајем шездесетих година 20. века први пут заиграо у филму, доказ је и улога у филму „Њушкало” Кенета Бране, који је и ових празничних дана на репертоару наших биоскопа.

Кејн у овом филмском римејку рађеном према сценарију Харолда Пинтера, сада игра уз велику британску и холивудску звезду Џуда Лоуа, док је у оригиналу из 1972. године, у истоименом филму Џозефа Манкијевича (према сценарију Ентонија Шефера), он био млађи партнер сер Лоренсу Оливијеу.

Интелигентан, циничан и забаван, сер Мајкл Кејн (1933) иза којег је данас више од 130 телевизијских и филмских улога и два Оскара, на прошлогодишњем Венецијанском фестивалу на којем је „Њушкало” имао светску премијеру, коментарисао је поновну сарадњу са Харолдом Пинтером , у чијем је првом позоришном комаду играо још давних дана.

– Не знам да ли знате, али Пинтер је каријеру почео као глумац под именом Дејвид Барон. После тога је постао писац и као такав је почео да користи своје право име које данас цео свет зна. Био је веома добар глумац, али никада касније није патио зато што није остварио глумачку каријеру. Причљив је и од оне врсте људи који никада не брину хоће ли на неког оставити добар утисак. Дуго нисмо сарађивали, па је филм „Њушкало” био прилика за наше поновно „уметничко уједињење, рекао је за „Политику” Мајкл Кејн.

Какав је био осећај стати својевремено уз великог Лоренса Оливијеа, и какав је осећај када млади глумци данас имају огромно поштовање према Кејну, баш као што га је он својевремено имао према Оливијеу, питали смо ову глумачку легенду.

– Оливије је био глумачка икона британског позоришта и не кријем – мој идол. Када је својевремено осванула вест да ћемо играти заједно у Манкијевичевом филму, иако сам већ био довољно познат као Алфи из истоименог филма, сви су па и ја то коментарисали као моју велику привилегију и питали се да ли ћу током снимања ословљавати Оливијеа са „сер”. Он је још првог дана снимања ту дилему отклонио рекавши: „Молим те да ме зовеш Лери”. Тако сам га и звао, каже Кејн и додаје да се, што се поштовања тиче, све базира на раду и искуству.

– У томе нема нити треба да буде никаквог снобизма јер ја не долазим из какве више класе у односу на те младе глумце. Ако

на мене гледају као на старијег глумца, онда ће управо то и видети код мене. Понекад наилазим на глумце који су због нечег узнемирени када раде са мном, но ја се тада потрудим да проблем брзо решим јер ме чине нервозним. Сви на снимању морају бити опуштени, без обзира на то колико је ситуација напета. Може се дивно и лако радити тек када нестане сва нервоза и узбуђење. Зато ја чекам колико год треба да се сви смире, па да почнемо да уживамо у заједничкој игри.

Могу ли се и како упоредити филмске седамдесете са овим данашњим филмским годинама, питамо глумца који дуго траје, а он каже:

– Ако за пример поређења узмете Џуда Лоуа, онда ћете видети да њему папараци стално дишу за вратом и сликају не само њега, већ и његову кућу и дрвеће око куће. Мени се то у његовим годинама није догађало иако сам живео истим животом с којим он данас живи, с тим што сам ја био необузданији, волео ноћни живот и проводе док Лоу много времена проводи са својом децом. Тих седамдесетих година прошлог века папараци нису ни постојали, као што нису постојале ни новине које би куповале такве слике које су се у то време сматрале скарадним. Интересовање људи било је тада усмерено само на глумачке изведбе, а данас имамо читаву милионску индустрију насталу из спреге папараца и скандала. Срећом, мене је то мимоишло.

На питање „постоји ли каква тајна његовог вишедеценијског трајања на самом светском глумачком врху (?)”, Мајкл Кејн одговара одречно, али нуди појашњење.

– Одувек сам размишљао по последицама појединог чина и имао две животне филозофије. Прва је да се не смем никада такмичити са колегама већ искључиво са самим собом. Друга је: када будем сасвим остарио, желим да седим и жалим за стварима које сам учинио, а не за стварима које нисам учинио. Тако сам се понашао и тако се понашам читавог живота.

Сер Мајкл Кејн признаје да је током каријере имао и оно што се може звати „успонима и падовима”, био је и војник у корејском рату („нисам био кукавица, никада нисам бежао, али ни био херој”) и ратна искуства искористио после у филму „Зулу” снимљеном 1964. године, само у току две године (од своје 29. до 31.) осетио је и шта је тотална беспарица, а шта значи бити милионер.

– До своје двадесет и девете године, иако сам стално радио, нисам зарадио поштен новац. Чак и после хита какав је био филм „Зулу”, за који сам добро био плаћен, имао сам дуг од, тада великих, четири хиљаде фунти. Тек после улога у филмовима „Алфи” и „Строго поверљиво”, све је добило убрзање и постао сам милионер. Али, нажалост, не онај са фунтама, већ са доларима, шеретски каже Кејн, додајући да му тада нарастајућа популарност и богатство нису сметали јер му је карактер већ био формиран („слава може да удари у главу осамнаестогодишњој рокенрол звезди, а не „маторцу” од тридесет и једне-две године колико сам имао када сам зарадио прве велике паре”), а и добро је знао у какав екстравагантан свет улази те га, како каже, нико није могао з.....и.

Током разговора са глумцем подсећамо и на неке од лоших филмова у којима је играо (попут „Ајкула: Освета” из 1987), али и оних који трајно остају записани у историји светске кинематографије.

– Када глумим главну улогу, преузимам одговорност, али ако сам у филму само десет минута, ни за шта ме не оптужујте. Немојте ме, немојте, ни хвалити због десет минута присуства у неком сјајном филму, јер ни то није моја заслуга или одговорност. Данас не прихватам улоге како бих зарадио новац или постао што искуснији глумац. Када ме ангажују у неком филму знају да добијају изузетно искусног глумца који никада не касни на снимање, који не заборавља свој текст и не губи живце. Данас снимам један филм за другим како бисте ви знали да постојим, јер у супротном бисте се питали: „Побогу, је ли тај још увек жив!”.

Током подсећања на два Оскара која је освојио за улоге у филмовима „Хана и њене сестре” (1986) и „Кућна правила” (1999) и титуле коју је у Великој Британији добио, питамо филмску звезду и о значају вредновања глумачког рада.

– Оскар је најважнија филмска награда на свету јер је најутицајнија. После тога вас више поштују, боље плаћају и нуде боље сценарија. Оскар може потпуно да промени глумачку каријеру. Што се титуле тиче, она је веома важна ако сте Британац у Британији, али ван земље не значи ништа. То је нешто што се не може купити или добити уверењем. То није титула због каријере и глуме већ је животно признање и зато је, нама Британцима, оно веома важно, каже сер Мајкл Кејн.

-----------------------------------------------------------

Највећи утисак – Џон Хјустон

Током интензивне и богате филмске каријере, сер Мајкл Кејн је као глумац сарађивао са многим легендарним филмским редитељима, али, како каже, највећи утисак на њега оставио је Џон Хјустон.

– Током снимања филма „Човек који је желео бити краљ” (1975), питао сам га у чему је уметност режирања. „У одабиру глумаца. Ако правилно одабереш глумце, нећеш се мучити током снимања” , одговорио ми је једноставно, уместо какве важне животне филозофије како сам, занесен, очекивао. И заиста, током снимања, Хјустон често није проговарао ни реч, али ме је једном приликом прекинуо усред монолога повикавши „рез”. Није ми било јасно где сам погрешио, а он ми је мирно рекао: „Можеш да причаш брже јер глумиш поштеног човека”. Од тог тренутка веома сам сумњичав према људима који споро говоре...

-----------------------------------------------------------

Школа глуме на ДВД

– Својевремено ме је једна издавачка кућа замолила да прихватим пројекат дигиталне верзије школе глуме у којој би било пуно техничких детаља које многи не знају, поготово они који долазе из позоришта у филм. Тада сам смислио онај чувени трик са очима. Младом глумцу поручујем да му очи морају бити усмерене на камеру, без врлудања около, да не сме да трепће осим када глуми слабића, да је сваки покрет који не значи ништа препрека доброј глуми и слично. Онда сам једном приликом срео Џима Керија који је узвикнуо: „Мајкл, гледај у моје очи, имам исправан поглед, зар не?”. Тако сам одмах знао да је гледао ДВД који је једном приликом похвалила и Гвинет Палтроу као веома користан а ја јој „скромно” рекао: „Мора да је добар јер си ти одлична глумица.”