Кредите „не ваља” одобравати понедељком

Економске недаће с којима се Србија бори већ деценијама могле би, можда, постати прошлост уколико би се народ вратио својим обичајима, од којих су многи некад примењивани ради берићета у њивама и да би се у домаћинствима „запатило свакојако благо”. Међутим, од старих народних обичаја изгледа да су се најбоље одржали они који подразумевају празновање и нерад, док грешни Срби, поготово млађарија, по свему судећи, имају однеговану амнезију кад се ради о другачијим адетима, попут оног да: „Ко рано рани, две среће граби”!

Привредно, година се дели на „ђурђевску” и „митровданску” половину, при чему је ова друга омиљена међу сељацима због зимског предаха, а међу свим Србима – због слава. Једини разлог за стрепњу је то што државна управа убира порезе и друге хараче у то време. Наш познати етнолог Драгомир Антонић, у књизи „Обичаји код Срба”, подсећа да је неке работе добро започети у време младог месеца.

Понедељак је најбољи дан за отпочињање, али не и за окончање великих послова, па зато у селима сетва почиње искључиво првог дана у недељи, кад и градња куће. Тадa се полази на далеки пут, склапају се договори...

Банкари, али и зеленаши, међутим, требало би да знају да понедељком не треба позајмљивати новац, јер се верује да тај дуг неће бити враћен. Тог дана трговци не дају ништа „на рабош”, а не ваља продавати, нити куповати на пијаци, чега се сељаци, за разлику од накупаца, придржавају. Уторком се не почиње никакав посао, за разлику од среде кад започиње жетва, орање, или се одлази у виноград. Међутим, тог дана домаћице не би требало да месе брашно, упозорава Антонић.

Од пролећа до жетве најбољи је четвртак, јер се орачи који тад почну посао могу надати доброј летини. И маслинари, пчелари, сточари, воћари и виноградари настоје да посао започну и окончају четвртком. Лењивице имају, међутим, разлог за весеље четвртком, јер се тог дана не сме шити, нити крпити..

Хришћани петак сматрају несрећним даном, кад се, евентуално, може путовати, али се не почиње никакав посао, који се избегава и суботом, док се недеља посвећује Богу и одмору, а може се радити само на моби.

Бројна су веровања и обичаји којима је наш народ призивао берићет и терао зло од својих имања и домаћинстава. Тако се за Српску нову годину меси посебан колач – василица, у који се ставља семе разног жита и поврћа да би година била родна. Понегде се стављају и делови разног воћа као симбол берићета и „вредећа пара” као симбол богатства, наводи у књизи „Неначета вода – празници и обичаји у Срба” Драгован Лазаревић Лаза, новинар Танјуга и етнолог аматер.

Сваки нови рад ваља почети на Божић, сматрају Срби, премда има и дана кад од било какве работе ваља бежати као „ђаво од крста”, како би се избегло да штета буде већа од ћара.

Тако кад неко хоће да му се нешто уради у недоба у Шумадији веле да се „натрћио с послом као Игњатије пред Божић”, наводи Лаза. Срби који се придржавају обичаја остатке спаљеног бадњака и сламе стављају обично трећег дана Божића на воћке и у винограде да би добро понели.

На Светог Саву се не ради, што је једна од ретких наредби кнеза Милоша коју Срби и данас поштују, премда је донета давног 5. фебруара 1827. године. Врли књаз је трговцима – радохоличарима, који не би тог дана затворили дућан и отишли у цркву, обећао не само глобу коју ће цркви да плате, већ и телесну казну којом ће бити каштиговани.

Среда у првој недељи ускршњег поста у народу је извикана као „луда”, а особито је поштују жене у Лесковачкој Морави, које, ни за живу главу, тог дана ништа неће да раде, јер би, веле, полуделе! У Шумадији тог дана не раде да чељад не би напала падавица, у Гружи – због главобоље, а у многим крајeвима – ради заштите стоке. Можда због тога код нас и нема „лудих крава”, шеретски констатује Лаза, који наводи и да се око Алексинца и Лесковца на „луду среду” кува кукуруз да би у време раста „полудео” доневши берићет.

За Ђурђевдан се склапају послови и погодбе, а радници се узимају у најам, па ето наде за незапослене. На Видовдан се почињу ручни радови, али се не ради у пољу и винограду, а на Ивањдан се ништа не дела, чак ни у милосрдној моби, јер је то празник „од ватре и божјег огња”. И на Петровдан нико не ради у пољу, ни у башти, сем што се иде на вашаре, вели Лаза.

Свети Мрата, 24. новембар, нерадни је дан, када се гребене и маказе не дотичу. Жене стога не смеју да петљају с вуном и мужевљевим рухом, јер би то мамило курјаке, што је прави изговор за градске даме!

На Никољдан, 19. децембар, бродови бацају сидра и славе свог заштитника, тако да рибу за славу ваља уловити ранијих дана.