Држава не тера грађане да буду даваоци органа

У случају да малолетна особа премине, али је без родитељског старања, тада је дозвољено узимање органа само на основу одлуке етичког одбора здравствене установе.

По чему се овај закон разликује од досадашњег? Да ли нас сада прописи обавезују да сви морамо по сваку цену да будемо донори органа?

Закон је у делу који се односи на сагласност породице идентичан као претходни јер се и раније породица питала да ли органи њихове преминуле најмилије особе која се нашла у стању мождане смрти могу бити донирани за трансплантацију. У старом закону у виду промоције донирања органа потписиване су донорске картице, уз одређену писану изјаву у присуству сведока. То није дало резултат какав смо желели, то јест више од 10 донора на милион становника. Било би добро да је два милиона људи потписало картице, а то је учинило око 200.000 грађана. Схватили смо да је то пописивање трошак за државу, а да ефекат није адекватан. И за људе који имају донорске картице, породица се пита да ли могу да се донирају њихови органи уколико доживе мождану смрт. Ефекат те кампање је био да се пробуди свест код људи и то смо успели.

Дакле, није уведен класичан закон о претпостављеној сагласности?

Много полемике је у јавности изазвао термин претпостављена сагласност јер се у медијима писало да је то уведено. Ако се пажљиво прочита закон, тај термин нигде не постоји и злоупотребљен је од појединих злонамерних људи. Приче да ће сви бити донори и да ће се свима узимати органи само су изазвали панику међу грађанима. Телефон нам непрестано звони, људи се распитују о закону, много је предрасуда које имају. Законом је јасно у члану 23 дефинисано ко може бити донор органа, а чланом 24 прецизирано је како ће се у донор болницама и трансплантационим центрима проверавати идентитет преминуле особе и на који начин ће се обављати провера да ли се преминула особа у току живота успротивила донирању својих органа у сврху трансплантације. За разлику од Хрватске и Шпаније, где се одмах приступа узимању свих органа код преминулог након пристанка породице, код нас ће породица која је дала пристанак моћи да изрази жељу да ли жели да се од донора узму сви органи неопходни пацијентима на листама чекања за трансплантацију (код нас су то бубрези, јетра, срце и ткиво рожњаче) или дају пристанак само за одређене органе. Узимајући у обзир менталитет, културолошке и религиозне карактеристике нашег народа, сматрало се да је у овом тренутку ово најприхватљивији и најбољи модел.

Новим прописима сте заправо желели да приволите људе да почну да размишљају о донорству?

Тако је. Без обзира на то да ли неко жели или не жели да буде донор, битно је да свој став пренесе породици. Ако је неко изразио жељу да буде давалац, то је његово завештање и треба поштовати његову вољу.

Уколико после неког времена породица жели да упозна пацијенте који су добили органе њиховог преминулог члана, да ли је то могуће?

То неће бити пракса. То су тешки тренуци и никад се не зна како неко може психички да реагује и законом је то дефинисано чланом 34 ставом 2. Податке о личности умрлог даваоца органа није дозвољено давати примаоцу, а информације о примаоцу није дозвољено давати породици преминулог донора.

Која је најзначајнија новина коју је донео нови закон?

То је усаглашавање с најбољим светским и европским стандардима у овој области ради безбедности, система квалитета и очувања здравствене услуге на високом нивоу. Подиже се ниво стандарда пружања ове услуге као и транспарентност. Такође, желимо да кроз већи број здравствених установа које ће добијати дозволу да буду донор болнице обезбедимо могућност за већи број давалаца, трансплантација с преминулих особа и мање листе чекања.

Да ли то значи да ћемо имати више од 14 донор болница, колико их је сада, односно оних установа у којима се може утврдити мождана смрт и пронаћи потенцијални донор?

Да. Свака болница која има јединицу интензивног лечења, нарочито на анестезији, неурохирургији или неурологији, биће у обавези да пријављује и евидентира стање мождане смрти.

На који начин ће они који не желе да буду даваоци то моћи да одбију?

Закон ће ступити на снагу крајем следеће недеље. Ко не жели да буде донор може да се изјасни усменим или писаним путем у Управи за биомедицину, где ћемо га евидентирати.

Хоће ли постојати регистри недавалаца органа и коме ће се прослеђивати спискови с именима оних који су против тога да буду потенцијални донори?

Постојаће регистар који ће се ажурирати на дневном нивоу и све донор болнице и трансплантациони центри ће имати списак тих људи.

Али и у претходном закону о трансплантацији органа постојала је могућност да неко одбије у току живота да буде донор. Колико се људи изјаснило за то?

За ових девет година само једна особа се изричито изјаснила да не жели да буде потенцијални давалац. Дакле, имали смо само један непристанак.

Какве ће последице имати људи који не желе да буду потенцијални донори? Они брину да ће их неко због свог става скинути с листе чекања за неку интервенцију или да ће у њиховом случају доћи до проглашења мождане смрти без основа.

Никаква санкција за то не постоји. Жао ми је што људи погрешно мисле да ће им се нешто догодити ако не подржавају донорство. Вероватно неповерење проистиче из чињенице да им није јасна разлика између стања коме и мождане смрт. Људи из коме могу да се пробуде, али из мождане смрти не. Мождана смрт, нажалост, представља коначни крај живота.

Грађани страхују да постоји могућност да дође до корупције и да ће неко ко је утицајан или богат добити орган пре неког ко нема никакву „везу”. Прибојавају се да ће, ако се нађу у болници у тешком здравственом стању, неко намерно доћи да им искључи апарате како би им „узели” органе. Како то коментаришете?

Вероватноћа за такве ситуације готово да и не постоји. Тачно је да провејава предрасуда да ће неко ко је утицајан раније добити орган. Али и то можемо да искључимо као опцију јер да би неко добио орган неопходно је толико поклапања пацијента примаоца органа с донором да у таквом систему који је просто природа регулисала нема протекције.

Како онда успоставити поверење у здравствени систем?

Грађани Србије имају поверење у здравствени систем. Оно што повремено доведе у заблуду грађане јесу информације које долазе од лаика који се што из незнања, што из лоше намере забављају на један крајње непримерен начин на друштвеним мрежама ради јефтиног политичког профитерства, таблоиди који повећају тираже сензационалним углавном неистинитим или полуистинитим текстовима и изазову паничне реакције код становника лажним информацијама, као што је био случај с деловањем антивакциналног лобија који је за последицу имао катастрофалан исход по животе и здравље грађана Србије. Транспарентним, јасним и јавним обављањем овог посла, отклониће се све недоумице. Не сумњам да ће грађани Србије као хуман народ дати пуни допринос у примени овог закона, а све за корист пацијената који су на листама чекања и којима донирани орган представља једини лек и могућност за нови живот.

Инспектори контролишу болнице

Нови закон предвиђа увођење инспектора за биомедицину. Шта ће он конкретно радити?

Провераваће кадрове, опрему, стандарде квалитета у установама које се баве овом облашћу. Мораће да прође обуку како би добио међународну лиценцу. Неопходно је да прати процес у овој области од почетка до краја како би на време уочио могуће недостатке и спречио да дође до нежељеног догађаја.

Таблоиди воде кампању против прописа

Пацијенти који чекају на трансплантацију запитали су се због чега је одлучено да се и даље породица пита за сагласност јер сматрају да ће све остати исто као досад?

Управо због поштовања према породици и преминулој особи. Могу да замислим какве би тек полемике изазвао закон по којем се не тражи пристанак породице. Имам утисак да нико није прочитао закон и да су таблоиди ти који нам воде кампању против закона, а да нису ни свесни колику штету наносе људима којима је нови орган једини лек.