Успеси Србије нису случајни

Из Барселоне су се јуче вратили европски прваци у ватерполу. Од 2012. и тријумфа у Ајндховену Србија не силази с престола. У међувремену су били најбољи и 2014. у Будимпешти и 2016. у Београду, када су наша земља и наш савез начинили организационо чудо, јер су морали да се довијају како да прошире капацитет „Београдске арене”, пошто је интересовање публике било такво да је убедљиво премашило све до тада.

Поред ових европских титула ово поколење ватерполиста је тријумфовало и на Олимпијским играма (2016. у Рију) и на светским првенствима (2009. у Риму и 2015. у Казању). Победе на оним другим турнирима да се и не спомињу.

– Сваки пут изгледа другачије освајање златне медаље. Неко се можда запита да ли постоји мотив за даље. Кад се игра за Србију увек идемо до краја, – открио је Андрија Прлаиновић, који је истакао да је с неким саиграчима у екипи чак и 15 година.

Он је био у оној репрезентацији која је 2009. у Риму, са селектором Дејаном Удовичићем, вероватно за огромну већину неочекивано постала светски првак. А то је било тешко, јер је годину дана раније, на Олимпијским играма у Пекингу, своју каријеру у репрезентацији завршила генерација за коју се сматрало, с много разлога на основу бриљантних резултата, да је питање да ли ће икада такви асови да се окупе у исто време.

Ето, одмах за њом је дошла ова, која ју је и надмашила. Савић, Вујасиновић, Шапић, Икодиновић, Трбојевић, В. Удовичић, Шефик и остали из те „старе репрезентације” никада нису били олимпијски победници. Садашњи олимпионици гледају у будућност, а не у прошлост.

– Остварили смо циљ за ову годину. Ова екипа може да испише нове странице светског ватерпола и спорта, – рекао је капитен Филип Филиповић. – Има квалитет и простор да још напредује, уз врхунске услове за које сам сигуран да ћемо имати до Олимпијских игара у Токију 2020. и мало среће у календару следеће године.

Дејан Савић као селектор Србије бере ловорике:

– Постоји теорија да се шампион рађа, а да кроз тренинг схвата своје мане и врлине. Кад је стани-пани свако од њих показује своју величину и види се под каквим притиском ради и делује. Као тренер се поносим њима, а с друге стране схватам да се боре против логике. У суштини, показали су све оно што су показивали и у протеклих 10 година, ако не и више. Успех није случајан.

Заиста је невероватно да наши ватерполисти владају светом. И да је остала она Југославија медаља би била велики успех, а да не говоримо о толиком злату.

Почетак пута из снова ове генерације обележио је Милан Алексић пре девет година у Вечном граду, јер су његови голови, такође против Шпаније у финалу (и тада је победник одлучен на пенале), својеврстан печат на тадашњу титулу светског првака. И сад је врло заслужан за тријумф:

– Привилегија је и част да се игра у оваквој екипи, која даје максимум. Сви се подређују екипи, а то нам је дало снагу за све ово што смо урадили. А урадили смо оно што смо хтели. Идемо даље.

Виктору Јеленићу, који је као играч био у оној репрезентацији која је 1991. у Атини донела прву титулу европског првака формално Југославији, а у ствари тиму састављеном од ватерполиста из Србије и Црне Горе, ово је прва медаља у новој улози:

– Пре три месеца сам постао председник савеза, а сада долазимо са Европског првенства са златом. Ово је велика ствар за српски ватерполо – четири узастопне златне медаље с европских првенстава!

За неке играче из овог тима сезона с репрезентацијом није завршена. Светски куп је од 11. до 16. септембра у Берлину. Србија је у скупу с Хрватском, Јужном Африком и САД, а у другом су Мађарска, Немачка, Аустралија и Јапан.

Филиповићу најласкавије признање

За најбољег играча на XXXIII европском првенству у Барселони проглашен је капитен наше репрезентације Филип Филиповић. Најбољи стрелац је Грк Јанис Фудулис, а најбољи голман Шпанац Лопез.

Вечерас свечан дочек за ватерполисте и Даниловићеву

Европским првацима у ватерполу и Олги Даниловић, победници турнира ВТА у Москви, биће вечерас (20,15 ч) приређен свечан дочек пред Скупштином града Београда. Непосредно пре него што их навијачи буду поздравили градоначелник нашег главног града Зоран Радојичић приредиће им пријем.

Европски шампиони

1926. Будимпешта: Мађарска

1927. Болоња: Мађарска

1931. Париз: Мађарска

1934. Магдебург: Мађарска

1938. Лондон: Мађарска

1947. Монте Карло: Италија

1950. Беч: Холандија

1954. Торино: Мађарска

1958. Будимпешта: Мађарска

1962. Лајпциг: Мађарска

1966. Утрехт: СССР

1970. Барселона: СССР

1974. Беч: Мађарска

1977. Јенчепинг: Мађарска

1981. Сплит: Западна Немачка

1983. Рим: СССР

1985. Софија: СССР

1987. Стразбур: СССР

1989. Бон: Западна Немачка

1991. Атина: Југославија

1993. Шефилд: Италија

1995. Беч: Италија

1997. Севиља: Мађарска

1999. Фиренца: Мађарска

2001. Будимпешта: Југославија

2003. Крањ: СЦГ

2006. Београд: Србија

2008. Малага: Црна Гора

2010. Загреб: Хрватска

2012. Ајндховен: Србија

2014. Будимпешта: Србија

2016. Београд: Србија

2018. Барселона: Србија