Краљевско, а сада македонско

Црква Св. Атанасија је на узвишици изнад Демир Капије. На том месту емисари краља Александра Карађорђевића I, пре осам деценија тек су утврђивали локацију за храм који је њихов владар наумио да гради. Тако је саграђен „Мали Опленац” а потом и једно од многих краљевих имања, у бившој Југославији. Интересантно је, међутим, да је на имању у Демир Капији краљ боравио само једном. Било је то 8. марта 1931. године, после обиласка Валандова и околине, тада погођених катастрофалним земљотресом. И краљица Марија је у краљевској кући крај Демир Капије била редак гост. Забележено је да је долазила 1934. године, после атентата на Александра, исте године у Марсељу.

Македонија је запала за око краљу Александру током Првог светског рата, па је одлучио да чим дођу боља времена, „негде у Маћедонији”, сагради скромно свратиште. А кад су дошла боља времена, суверен је на југ послао своје људе да одаберу локацију. Одлука је пала на котлину демиркапијске клисуре која је била као створена за краљевско имање. Емисари су известили да је одабрана локација у власништву бегова, који су ради да продају земљу али да „тврде пазар”.

„Понудите цену коју неће одбити”, рекао је краљ својим људима и тако је и било. Али, када је Уснибег краљевим изасланицима затражио 2.000 лира, у злату, јавио се извесни Апостол из оближњег села Бања. Он је бегу послао абер да ће од краља платити 300 лира више, у злату, разуме се. Прича даље казује да је мудри бег примио понуду али је другом купцу узвратио; „А, бре Апостоле, да ми дадеш и 3.000 златних лира, теби не дам имање. Даћу посед краљу за 2.000 лира, јер ми он гарантује да ћу са тим златом сигурно стићи до Турске”.

Бачве од славонског храста

Током 1929. године на имању су засађене плантаже винове лозе, које су постепено нарастале све до ратне – 1941. године. Било је ту свих сорти грожђа а вино је прерађивано у краљевском подруму и чувано у бачвама од најбољег славонског храста. Крајем Другог светског рата, при повлачењу на север, немачки војници су пуцали у винске бачве, а трагови метака су видљиви и данас.

До 1941. године, на имању Карађорђевића у Демир Капији изграђене су две управне зграде, једна репрезентативна вила, две стамбене зграде, винарски подрум капацитета 150.000 литара, две радионице за поправку пољопривредних машина, стаја за коње, стаја за краве са аутоматским појилицама, кош за кукуруз, магацин...

У јеку изградње комплекса, 1931. године, валандовски регион је задесио катастрофалан земљотрес. Уверивши се лично у последице катастрофе, краљ је наредио да се за најугроженије, житеље оближњег села Бања, подигну куће. У непосредној близини краљевског имања изграђена је и железничка станица, школа, пошта, седиште среске управе... На ћувику изнад имања, подигнута је црква коју су мештани одмах прозвали „Мали Опленац”.

На оближњој реци Бошавици, изграђен је млин са електричном централом снаге 132 киловата, која је осветљавала посед и читаво насеље Демир Капије. На километар југозападно од имања, подигнута је ергела за узгој липицанера. У близини ергеле, изграђена је дворска воденица, за млевење концентрата. У њеном саставу је била и централа једносмерне струје од 110 волти за осветљавање ергеле. Уз свињце, фарму оваца и кокошака, на имању је тада била и прилично вредна механизација – два трактора, вршалица, косачица...

Око пет хектара је било под разним воћем, а сточна храна се гајила на површинама од око 70 хектара. На имању је до почетка Другог светског рата радило око 200 радника и 25 службеника.

Звонимир Будимировић један је од потомака краљевих поданика из старе српске лозе. Инжењер организације рада, рођени Зајечарац стицајем животних околности обрео се и трајно настанио у Демир Капији. Како је од оца наследио љубав према историји и старинама, близина краљевог имања дошла му је као поручена за истраживање.

„Кад сам видео у каквом је јадном стању имање и још кад су, после распада оне дивне земље, на њега насрнули транзициони македонски бизнисмени, решио сам да нешто учиним”, прича Будимировић.

Вино за пробране купце

И учинио је. На његов предлог и уз разумевање градоначелника Атанаса Тодорова и људи из Министарства културе, 24. децембра 2002. године, Савет општине Демир Капија донео је одлуку да све знаменитости у општини стави под заштиту државе, Републике Македоније. Тако је, под бројем 1 и назнаком Објекти од историјског значаја, под заштиту стављено и краљево имање и сви објекти у Демир Капији који су грађани по његовом налогу

Власничке трансакције са једним од најлепших и најуређенијих имања краља Александра Карађорђевића, које је тестаментом оставио принцу Томиславу, тешко је размрсити. Подрум и део комплекса скопска фирма „Флораскоп” имање је препустила „Агропину”, чији је власник угледна кавадарачка породица виноградара Еленови.

У време кад смо посетили краљево имање власници су били одсутни, али нам је љубазна домаћица, госпођа Катица Ресавка показала све објекте у комплексу.

(/slika2)Из онога што се да видети, Благоја Еленов и његови синови Ристо и Перо су на добром путу да имању врате стари сјај. Сем што су, по оригиналним плановима обновили све објекте, прилагодивши их потребама винарског подрума, у њима су уредили салу за дегустације и пријем гостију. Десно од главне капије гради се ресторан и продавница за вино.

У пространом дворишту су добро очуване машине, апарати и друге направе за справљања вина, распоређене да посетиоцима потврде домаћинлук краља Александра Карађорђевића, који, усудом судбине није добио прилику да окуси вино из својих винограда.

Нови власници пажљиво праве и чувају вино за пробране купце. Ту сазрева и чувено вино „Вила Марија”, именовано у част краљице Марије.

(/slika3)А Вила Марија, која је била украс краљевог имања у Демир Капији, издвојена оградом у левом углу пространог дворишта, још чека на обнову. Зуб времена и људски немар нису јој сасвим наудили. И онако сива и запуштена, са двема прелепим каријатидама на главном улазу, речитије од било чега, говори о некадашњој раскоши. Прављена је по нацрту самога краља, намењена, краљици Марији, али је она само једном посетила ту вилу.

По замисли Еленових, краљевска вила би требало да постане резиденцијални објекат затвореног типа. У току су завршне припреме за њену комплетну санацију и несумњиво је да ће опет бити круна тог имања. Садашњи власници планирају да у близини, али изван комплекса, саграде и мотел, за намернике и транзитне путнике са оближњег Коридора 10.