Овације за владаре Европе

У лето 2001. на будимпештанском „Маргарет сигету” српски ватерполисти под заставом СР Југославије освојили су прву златну европску медаљу после санкција. Од тада се два пута мењао назив државе за коју су „делфини” наступали, смењивале су се генерације наших ватерполиста и њихови супарници, али једини тим који од 2001. до данас није силазио са европског ватерполо постоља је наш. Репрезентацији која већ 17 година не напушта тај шампионски подијум поклонили су се грађани Србије и житељи градова из Републике Српске и Црне. Хероји нације и њихови најватренији навијачи по традицији још једном су се срели на платоу Скупштине града, месту где је једна титула први пут прослављена пре тачно 23 године – јула 1995. када су се наши кошаркаши попели на кров Старог континента.

Као и тада, на простору подно шампионског балкона на сваком кораку осећала се еуфорија.

Али, четрдесетак минута пре него што су на терасу изашли четвороструки узастопни шампиони Европе чинило се да ће овог пута навијачка подршка мало заказати. Јер око 19.30 часова испред Старог двора окупило се тек неколико стотина грађана. То је била само варка. Из Булевара краља Александра, Кнеза Милоша, Таковске, Влајковићеве, а пре свега са Трга Николе Пашића за мање од пола сата на плато и по његовим ободима слила се река људи – тинејџери, породице са децом, старији, организоване групе клинаца из ватерполо клубова... За кратко време простор испред Скупштине града био је у црвено-плаво-белим нијансама. Ђускало се, певало, узвикивало „Србија, Србија”...

Да дочеци српских спортских хероја полако постају и туристичка атракција било је јасно због слике у маси. У њој су се осим наших навијача могли уочити и знатижељници из Африке, Азије, Скандинавије...

Олимпијски и европски владари, они због којих су се сви и окупили, у Старом двору појавили су се нешто пре 20 часова на пријему код градских званичника. Када су их навијачи видели на видео-биму, у таласима од врха платоа па према Дому Народне скупштине почело да се проноси „Шампиони, шампиони”.

На излазак на балкон се није дуго чекало. По традицији, међу првима су се појавили чланови стручног штаба, једнако важни, али мање видљиви шрафови у победничкој машинерији.

Подно шампионског балкона загрмело је када се на тераси Старог двора појавио „господин поред базена”, селектор Дејан Савић. Исти онај који се 2001. са тадашњим саиграчима Шоштаром, Шапићем, Икодиновићем, Вујасиновићем, Јеленићем, а под палицом чувеног Ненада Манојловића, попео на ватерполо врх Европе одакле „делфини” не силазе више од деценију и по.

– Хвала вам, дивни сте! Наклон свима вама, најбољи сте! – поклонио се Савић с поштовањем навијачима, на шта су селектору они узвратили дугим аплаузима.

Дланове и грла окупљени нису штедели када су пред њих почели да излазе момци који су у Барселони „млели” Словачку и Румунију, одржали час Русији и Мађарској, бриљирали против хрватских „баракуда” и показали све своје ватерполо вештине у финалу против Шпаније.

Беспоштедно се клицало свако име, а нарочито имена најбољих у пресудним утакмицама. Овације су осетили Душан Мадић, ноћна мора за хрватског голмана Бијача, као и Милош Ћук који је ставио тачку на финалну утакмицу. Орила су се и имена Андрије Прлаиновића, на голу моћног Бранислава Митровића, као и Милана Алексића, чија је рука у серији петераца против Шпанаца била прецизна и пре девет година у финалу Светског првенства на „Форо Италику”, али и пре неколико вечери у Барселони. Као и увек, посебна је почаст одата капитену, што је овог пута био Филип Филиповић, МВП првенства.

– Узео си трофеј, Филипе, Филипе, Филипеееее – навијачи су дочекали капитена.

– Добро вече, Београде, добро вече, Србијо! Пре свега бих захвалио свим овим момцима и стручном штабу, свим тим дивним људима који су заслужни за овај тријумф! Хвала и свима вама који сте дошли – видно узбуђен узвратио је капитен публици.

– Пре финала, шта год да сам рекао овим момцима у базену било би сувишно. Обећавам да ћемо дати све од себе да се на овом балкону видимо још који пут – истакао је Филиповић.

По неписаном правилу, као и на ранијим дочецима, хорски је, у част шампиона, отпевана химна Србије после чега је приређена спонтана журка под отвореним небом. Није било важно ко зна да пева, а ко не. Једино битно је било да се, како ваља, прослави нова европска титула. Пре растанка, ватерполисти су, са публиком у позадини направили селфи за успомену.

Без Олге Даниловић на балкону

На балкону Старог двора је требало да се појави и Олга Даниловић, талентована тенисерка која је минулог викенда у Москви освојила прву WTA титулу у каријери нашавши се пре пунолетства пред вратима тениске елите. Даниловићева, прва тенисерка рођена у новом миленијуму која је успела да освоји WTA трофеј, дошла је у Скупштину града. Она је била на пријему код градоначелника Зорана Радојичића, али је од изласка на балкон одустала истакавши да „за њу има времена и да је достигнуће ’делфина’ много значајније”.

Превише музике и водитеља

И на овом дочеку ватерполиста владала је карневалска атмосфера испред Старог двора и у његовој околини. Ипак, овог пута, део навијача имао је и замерку. У маси се од више људи могло чути да је организација мало заказала и да није у реду што су се много више чули музичари и водитељ него „делфини”, због којих су навијачи и дошли.