Забела је женског рода

Шкрипа, а потом тресак и удар метала о метал. Одзвања звук велике затворске капије једине српске казнионице за жене. А иза капије мир и тишина. Да није правоугаоне, двоспратне зградурине доле, ближе другом крају зида, по мало чему другоме би се могло рећи да је ово затвор. Бар не онакав, какву слику имамо у главама…

– Молим вас, не сликајте осуђенице, уколико оне то не желе – напомињу нам још док се приближавамо уласку међу сиве зидине здања у центру Пожаревца. – Не инсистирајте ни на причама. Ако нека хоће да исприча зашто је овде и шта је мучи, онда у реду. Све су оне већ осуђене, приморане да буду ту. Није им лако.

А у затворском кругу стигло пролеће, зазеленело дрвеће, процветало цвеће. Све је, некако, чисто, подсећа на парк. Тридесетак исто обучених жена за шиваћим и ткачким машинама у хали, погнуле главе, сакривају погледе и раде. Чак ни не шапућу.

– Била сам наркоман – говори једна од осуђеница, док рукама лево-десно провлачи конац кроз машину за плетење. – Овде сам због ситних крађа, већ 14 месеци, а осуђена сам укупно на пет година. Док радим, дан ми брже пролази. Радно време нам је од 8.30 до 14.30. Завршила сам и курс за израду предмета од глине. Пријављујем се за сваки курс.

С поносом истиче да више „не пије терапију” и да се, од када не узима дрогу, осећа сјајно, и физички и психички. Решила је, вели гласно, да стави тачку на пређашњи начин живота. Оно што је тишти, а нерадо признаје, јесте да ће у свом месту, поприлично малом у унутрашњости Србије, заувек остати „обележена”.

– То је неминовност. Напољу се тешко долази до посла. Добро је што овде завршавамо те курсеве, а и што на дипломама не пише да смо их стекле у затвору. Имају печат Института „Божидара Аџије” – објашњава ова притвореница молећи да јој не помињемо име, нити пуштамо слику.

И док конац запиње под зупцима машине, а руке и даље вешто иду лево-десно, уз уздах наставља са причом. Најтеже јој је, говори искрено, што не може да буде са сином. Осам му је година. О њему брину баба и деда. Све зна. Да му је мама згрешила и да је због тога у затвору. Али да га због тога не воли мање.

Домаћини нам објашњавају да је недавно у оквиру затвора отворена и пекара. И у њој раде осуђенице. Тек овлаж, бацамо поглед унутра. Мала је и чиста. У њој је места тек за три до четири раднице. А, све су вредне и марљиве. Кажу, воле оно што раде.

Сивим степеницама, налик онима у старим предузећима, силазимо и спуштамо се у „одељење за најбоље”. Собе су ту, према речима Верице Стојановић, начелника Службе за преваспитавање, као у студентском дому.

– Осуђенице са, да тако кажем, најбољим третманом смештене су у овај, затворски део отвореног типа – објашњава Стојановићева и показује руком на собе – По затворском правилнику, осуђенице у овом делу затвора могу да буду обучене у цивилну гардеробу. Тренутно је овде 13 затвореница. Седам мање него што је то предвиђено.

На питање као се одређује која ће осуђеница имати „повлашћени третман”, Стојановићева одговара да се све узима у обзир: „лакоћа” дела, примерно понашање, радно ангажовање.

– Многе од затвореница, ових овде и оних у другим деловима затвора, учлањене су у драмску секцију – наводи начелница. – Гостовале смо у београдском „Театру Т”, тамошњем Правном факултету, осталим заводима...

Готово половина осуђеница убраја се у „повратнице”. Неке од њих на издржавање казне долазе и по трећи или четврти пут. Ни једној од њих се у понашању не огледа кривично дело због којег су ту. Јесу иза њих грозоморне сцене најсуровијих злочина, а пред њима још године покајања…

У посебан објекат смештају се осуђенице са децом. Тренутно нема ни једне.

– Осуђенице које треба да ступе на издржавање казне могу тражити одлагање до неког периода. Могу овде да дођу на издржавање казне у трудноћи. Порођај се обавља у званичној здравственој установи. После боравка у породилишту, осуђенице се смештају у посебну зграду – наводе наши домаћини.

Ту су, тврде, испуњени сви услови за боравак породиља. Закон прописује да дете могу уз себе да задрже до навршене године. После тога, објашњавају, осуђеница и отац детета заједнички одлучују ко ће надаље бринути о њему.

Симболика или не, тек одмах по изласку из дворишта казамата, примећујемо тамне облаке. Затамнели се као судбина жена које остају иза. И опет непријатна шкрипа и удар метала о метал. Тек да нас подсети где смо били.

-----------------------------------------------------------

„Ворд” и „ексел” међу зидинама

После празника, у женском затвору ће почети обука прве групе полазника за рад на рачунарима.. У групи ће бити од 10 до 12 осуђеница, а затворенице би требало да стекну основна знања из „ворда” и „ексела”. Група ће има 12 полазница, а курс ће држати предавачи Института „Божидар Аџија”. Обука траје око два месеца.

-----------------------------------------------------------

Лична карта затвора

Женски затвор у Пожаревцу изграђен је давне 1874. године и то по указу кнеза Милоша Обреновића. Смештајни капацитет му је, када је саграђен био само 38 лежаја. Сада их имадвеста. Категорисан је као установа полуотвореног типа са затвореним, полуотвореним и отвореним третманом.