Радништво на плећима студената

Ословљавају се са „друже”, пркосећи стремљењима њихове генерације која би да постане део западног друштва и тржишне економије. Када је конобар нељубазан према њима, оправдавају га речима да би и они сигурно били груби према гостима да морају да раде за „такву плату”. Студирају, али презиру такмичарски дух који је почео да се подразумева међу студентима, а за „Болоњу” мисле да је промашена и беспотребна реформа. Они су „Побуњени ум”, једна од ретких крајње левичарских, марксистичких група које можете пронаћи у Србији.

Анонимност оваквих организација делимично произилази из чињенице да је тенденција данашњег друштва сасвим другачија од идеологије коју левичари заговарају, па већина популације само одмахне руком на њихова упозорења о „експлоатацији радничке класе”. Осим тога, некада и сами бирају да остану у сенци, не наглашавајући припадност „Побуњеном уму”, али су ту, међу студентима који траже укидање школарина, међу радницима који се противе приватизацији, међу критичарима државе и поретка.

Првог маја ће се наћи на улици, на протесту који организују синдикати.

– Празник рада и треба обележавати борбено, а не на излету уз свињско печење – каже члан „Побуњеног ума” Филип Шаћировић (22), студент Филозофског факултета у Београду.

Осим што, за разлику од већине својих вршњака, Први мај неће провести у природи, Шаћировић користи терминологију за коју данашњи студенти углавном верују да је превазиђена – капиталисти, експлоатација, радничка класа, револуција, борба… Не прихвата идеју да се школује само зато да би сутра на слободном тржишту био компетативан. То је управо и био аргумент оне групе студената која се током протеста за изједначавање права дипломираних и мастера 2006. и 2007. издвојила и, осим еквиваленција диплома, затражила и смањење школарина. Међу онима који су тада заговарали идеју да образовање треба да буде доступно свима, без обзира на економски статус, били су и чланови „Побуњеног ума”.

– Не само да смо учествовали у студентским протестима, већ смо штампали летке о радничким празницима, протестовали смо против „Болоње”, и организовали трибину о Италијанском партизанском покрету – набраја Едуард Бошњак (22), још један члан групе и веб-редакције „Побуњени ум”. Овај студент турског језика на београдском Филолошком факултету је свестан да су огромном броју академаца стране вредности које он, као троцкиста, заговара, али се противи оцени да је марксизам застарео. Поручује да је и он некада гајио илузије о Западу.

– Инсистирао сам да се школујем ван земље, па су ме родитељи уписали у Српску школу у Будимпешти. Тамо сам, међутим, упознао Филипа (Шаћировића), обојица смо схватили да се не уклапамо најбоље, јер нам главна преокупација нису биле нове патике или одушевљење брендовима. Почели смо да на Интернету претражујемо сајтове са левичарским идејама и тако је расло наше убеђење да је систем лош и манипулативан – објашњава Бошњак.

Он је у Будимпешти издржао годину дана, док је Шаћировић тамо завршио средњу школу, свестан колико се разликује од другара из разреда.

– Када су у расправи поводом тога да ли треба ићи у цркву или не моји професори и другари потегли аргумент да ћу у супротном горети у паклу, дефинитивно сам схватио да живимо у различитим световима. Све више сам се окретао левичарским сајтовима и данас то с поносом истичем – додаје Филип Шаћировић.

Вероватно је само овако идеолошки профилисаној групи студената и могло пасти на памет да недавно организују трибину о рату на Блиском истоку, при чему су разлоге за тамошњи сукоб тражили у „интересима израелске и америчке капиталистичке класе”. Како се испоставило, они подржавају отпор Палестинаца „израелском терору и капиталу”.

– Ми смо левичари, али у палестинском случају подржавамо национализам, јер је он прогресиван – објашњава Шаћировић, који у знак подршке око врата носи палестинску заставу.

Не подржавају ниједну странку, јер на „српској политичкој сцени нема левице”.

Како њихове идеје не би остале само кратки студентски занос, чланови „Побуњеног ума” планирају да једног дана учествују у стварању радничке партије. Док данас организују трибине и сами финансирају летке у којима друштвене проблеме нападају са марксистичких упоришта, а сутра се можда упусте у трку за парламент, истичу да нису ни праведнији, ни бољи од других.

– Ја никада нисам успео да схватим шта је то правда. Борим се зато што сматрам да се ни мој интерес, као ни интерес највећег броја људи, да сигурно и лепо живимо, неће остварити у транзицији, приватизацији и капитализму – закључује Филип Шаћировић.