Место где је вожд засадио чокоте

Најпознатија знаменитост Тополе је Црква Светог Ђорђа са маузолејом династије Карађорђевић на врху Опленца, повише вароши, задужбина краља Петра Првог. Друге у низу су куле са црквом посвећеном Богородици које је подигао његов деда Ђорђе Петровић на негдашњој ледини, поред данашњег центра града, док је у непосредној близини, као трећа, Карађорђева касарна.

Затим је ту Краљева винарија, надомак места где је ктитор цркве, као један од оснивача и првих чланова старе Венчачке виноградарске задруге дао да му се уреди вински подрум.

Шумадијска вина

Тако је наставио с традицијом коју је на истом месту утемељио његов славни предак, а по вину и гостољубивости својих житеља Топола се рашчула и ван граница Србије.

У атару Тополе је и највише винарија „по глави становника”, чак дванаест са заштићеним географским пореклом, па зато организују Фестивал шумадијских вина на којем се из године у годину окупља све више излагача и посетилаца, а због тог божјег нектара гости им наилазе и „радним данима”. Тако је било одувек! Село у комшилуку, које су Римљани још у другом веку нове ере прозвали Vincea (а зна се по чему), Срби су покрстили у Винчу, па шеретски спомињу да на нашем тлу постоје чак две винчанске културе: она права и старија, у приобаљу Дунава, и ова њихова, „незнатно млађа”, усред Шумадије. У томе, наравно, има прилично веселог претеривања, али...

Прича се да су ономад на фестивал дошли винари из неке италијанске провинције, ваљда из Тоскане, која се прославила виноградарством и вином, да у Тополи представе своје производе. Домаћини су их прихватили срдачно, како доликује, и пробали њихова вина са страхопоштовањем, да би их затим стидљиво понудили својим. Италијани, чим су их пробали, сневеселили се и обесили носеве. На забринуто питање домаћина да их нечим и нехотице нису увредили, један од њих скрхано је одговорио: „Ма, таман посла, већ кад смо испробали ваша вина проценили смо да смо узалуд долазили јер у Шумадији немамо шта да тражимо”!

Тај догађај данас „књиже” као најсветлије међународно признање, нису им потребне медаље и пехари да га поткрепе! Ипак, од ових текућих награда занимљивија су она чврста, зидана сведочанства. Има их толико да намерник може и да их не примети, иако је Топола млада и мала варош настала тек почетком претпрошлог столећа, чему је „кумовао” вожд Првог српског устанка лично кад је 1811. године под Опленцем изградио војничко утврђење и у њега уселио читав државни апарат који је ту био још од 1805.

Штаб краља Петра

Карађорђеве куле с Црквом Пресвете Богородице у подножју Опленца неки називају град, а неки и конак, мада тај простор неодољиво подсећа на црквену порту због храма скраја тог ограђеног простора. Ту махом навраћају деца да би им учитељи одржали час историје „уживо”, док одрасли, уморни од пентрања и спуштања низ Опленац, промакну туда и не обазирући се, све у потрази за каквом кафаницом са шумадијским специјалитетима којих има на сваком кораку. Греше, и не слутећи шта пропуштају!

Тако би било и сада да не беше Драгана Рељића, историчара по струци а управника Задужбине краља Петра I по занимању, с чудесном анегдотом. По њој, краљ Петар је позвао на рапорт ђенерала Живојина Мишића крајем новембра 1914. године, баш некако уочи Колубарске битке и наложио му да посебну пажњу посвети ослобађању Београда јер је реч о престоници Србије. Будући војвода, што је равно чину фелдмаршала, без зазора му је одговорио: „Да је, ваше величанство, било по вашем претку Карађорђу, данас би Београд био тек караула, а престоница би била у Тополи”. Такве приче имају својство да заголицају радозналост и распале машту.

Заиста, у великој просторији конака у којој је данас музејска поставка Првог српског устанка, некада је заседао Совјет и таборовао Врховни штаб, а уз њих и чиновништво које у Карађорђево време није било тако бројно као доцније. На супротној страни налазила се зграда у којој су били смештани страни велепосланици, а између њих, на месту где је високи постамент са спомеником Карађорђу, рад Петра Палавичинија, беше прва кућа у којој је вожд живео с породицом. Њу нису срушили Турци него обреновићевци и тек деценијама након убиства Црног Ђорђа у време Тополске буне 1877. године. Начели су је сплеткама, а докрајчили пијуцима.

Посаду града у којем је била смештена државна управа чинило је око пет хиљада јунака, како кад, па отуда она сачувана зграда касарне названа по вожду. На њеном горњем спрату данас је изложен предивни легат архитекте Драгомира Ацовића, председавајућег Крунског савета.

И Краљевски подрум припада тим знаменитостима иако је скорашњег датума. Изграђен је на три нивоа, а два најважнија су под земљом. На првом нивоу, дакле у приземљу, налази се чудесна изложбена поставка о повести виноградарства и винарства овог краја од почетка претпрошлог века када је Карађорђе овде засадио своје прве чокоте. Могло би се и дубље у прошлост, у време кад су Римљани, који су из рудника на Руднику увелико ископавали сребро, управо овде открили идеално земљиште за винограде па ту подигли прве засаде, што посредно упућује на њихову намеру да дуже остану у овом крају. О томе су посведочила прва археолошка истраживања код нас управо на Руднику, која је предузео Јанко Шафарик, библиотекар и чувар Народне библиотеке. Срби нису „открили”винарство, већ су му се вратили.

Камени бог Бахус

У делу свог подрума у Винчи, у којем чува баснословна архивска вина, Божидар Александровић је поставио камену композицију бога Бахуса, дело нашег познатог вајара Небојше Савовића Неса који већ годинама окапава над орнаментима Светосавског храма. Божа на такав начин исказује захвалност и виноградима, и вину. Нада се да ће и антички бог вина у његовом подруму постати једна од знаменитости тополског атара. Бахус је најмлађа знаменитост Тополе, исклесан је у најбољем античком маниру, тежак је „само” 4,1 тону (како ли су га спустили два спрата под земљу?)!

Има још тога, али и ово је сасвим довољно да се докучи зашто Тополу ваља обићи уздуж и попреко, и од врха до дна.

Све наше престонице

Од средине 10. века владари Србије столовали су у више балканских градова. Први за који се зна је Достиника, која се налазила негде између Пријепоља и Сјенице, затим Рас, па Ниш, Дебрц, Скопље, Призрен, Сер, Ужице, Прилеп, Крушевац, Приштина, Смедерево, Крагујевац и Београд.

Међу њима је и Топола, престоница устаничке Србије од 1805. до 1813. године.

Аутобусом у винску авантуру

Београд и Тополу, нишким аутопутем и преко Младеновца, дели 76 километара, што је око сат вожње аутомобилом. Али, житељи престонице до ње могу стићи такорећи јавним градским превозом. Јер, до Младеновца им важи градска претплатна карта, а одатле до коначног одредишта има још 25 километара, уз сталну аутобуску линију с честим поласцима.

Од Крагујевца је удаљена четрдесетак километара, колико и од Горњег Милановца, што је нешто дуже од пола сата вожње аутомобилом, мада и из тих градова кроз Тополу промичу редовне аутобуске линије.