Власници просјачког штапа Србије

Корак напред не значи обавезно и искорак ка бољем! Штавише! Ево, пред Белом Паланком је управо још тај један, одлучујући корак напред, па наглавце, право, у ’ладну Нишаву! Са све античким артефактима, којих је пуна, да дубље потоне! Мада, какве је среће, и тада би натрапала на плићак...

Елем, ово југоисточно општинче, на ехо од Ниша ка Пироту, безмало да више и не памти боље дане од ових данашњих, а ови данашњи су црњи од браће несврстаних!

Наиме, благоглагољива статистика каже да је Бела Паланка, овог пролећа господњег, „фењераш” у проказаном кружоку најсиромашнијих општина евроинтегративне нам мајчице Србије. Дуго се држала на деветом месту топ-десет листе најубогијих, али јој је одскора Трговиште предало просјачки штап и припадајуће рите, као прелазни трофеј, на коришћење. Сада супериорно влада „конфедерацијом” чемерних јужних, југоисточних и источних општина, родне нам груде.

Али, није одувек било тако. Била је ово некада и развијена, и богата, и поштована општина, надалеко чувених домаћина. А онда су, што би Балашевић рекао, „дошле деведесете”.

– А са њима и наш суноврат! Једна за другом, дотад велике и успешне државне фирме почеле су да пропадају, одлазе у стечај, па уприватизације... – каже Драган Живковић, директор Дирекције за изградњу Паланке, наш домаћин и водич. Доброћудни и неформални општински „буџован” , један од оних који би да ову шаку земље поврате из аутизма у који су је утерале политика, политичке шићарџије и године које су им ишле наруку...

– Ево да вам из главе побројим шта је некада радило у Паланци а шта више не ради и не треба вам други одговор на питање због чега смо ту где јесмо – спрема се да одржи „опело” свим палим задужбинама социјалне правде и људске неправде.

– Послушајте: фабрика дечје обуће „Весна”, после словеначког „Цицибана” водећа у оној Југославији, запошљавала 1.000 радника; фабрика „1. мај – новитети” са 250 радника; „Будућност” са 350 радника; фабрика намештаја „Украс” и 250 радника; „Понишавље”, Земљорадничказадруга... стечај, стечај, стечај... Највећи део имовине и земљишта тих предузећа је продат, радници куд који и о чему да причамо?! То је била индустрија на којој је живела Бела Паланка! То је била њена суштина... – предах за три дима цигарете насушне, па још мало невеселе статистике.

– У 46 села (месних заједница) наше општине живи нешто мање од 6.000 душа и то углавном старих. Пољопривредом и сточарством више се готово нико не бави. Само је прошле године из Паланке у Београд и Пожаревац отишло трбухом за крухом 20 младих, школованих, породица! А управо је куриозитет наше општине да по броју становника има највећи проценат доктора наука на кугли земаљској! Чак њих 110, у овом тренутку. Готово да нема домаћинства без макар једног високообразованог члана.Али, како их задржати да остану и раде овде? Просечном платом од 10.000 динара (просек набијају управо запослени у општини својим „тајкунским” примањима од 15.000 до 20.000 динара), природним лепотама којих је овде заиста у изобиљу, причама о некадашњој величанственој римској насеобини Ремизијани и легендарном Цариградском друму који је пролазио овуда?! Без озбиљног улагања државе и крупног страног капитала нема потпуне приче о ренесанси Беле Паланке! Има и интересената, има и неких помака набоље, било је и биће инвестиција Европске агенције за реконструкцију и развој, ми смо се „испружили „колико смо могли да урадимо шта се дало урадити, али... доста је било поразне математике, идемо на улицу, у мимоход са – поразном свакодневицом.

Додуше, барем нама, београдским „утопистима”, варошица делује сасвим безбрижно и галантно, више налик „метоху” неког од Емирата неголи „ружном пачету” транзиције и „тринаестом прасету” Србије.

Заправо, као да је проклета да свега има а ничег нема. Анатемисана је величанственим природним, привредним и људским потенцијалом, плус идеалним геостратешким положајем (на размеђи је путева од истока ка западу континента), а „егзорцисти” из Немањине улице и са Андрићевог венца – дремају?!

– Види, бе, ову пчелицу што је чак из Београда дошла да ми каже како живим! Ма немој, сиротиња у Белу Паланку, ццц?! Куд ми утрапи туј твоју статистику, кад сам, ево, до сада мислио да живим ко шах Реза Пахлави? Ете, све ми у....а концепцију! Не сам смео да кажем на жену да смо пука сиротиња, ал’ кад ми и ви из централу (Београд) то потврдисте – много ми је лакше. Каменче ми бре пало са срце што нам откристе рупу на саксију... Ајде бре дете, ако не мож’ да помагаш, немој се замлаћујеш овде са запиткивање: „Како живим”?! Па, какој живим, дванаест сати у подне, мајем се улав по чаршију, место да негде работам. Радио сам у „Весну”, па код приватника, па сад нигде... – не баш кратак али сасвим јасан одговор средовечног господина којег смо покушали да „изолујемо” из групице ничим изазваних шетача, уз и низ, главну белопаланачку улицу.

Рекосмо већ, на само корак од Сићевачке клисуре и ’ладне Нишаве. Да се хватамо за руке са Паланком и ђипамо заједно ил’ да јој свратимо у госте, у неке боље дане?! Биће их ваљда, бивало их је, заслужила их је древна мученица...