Миле и Томпсон

Миле Китић може накривити капу на својој свеже офарбаној црној коси. Покушаће шездесетшестогодишњи певач свакако и да се насмеје ако његови образи, у које је убризган ботокс, дозволе мишићима лица да изведу ту веселу гримасу. Миле је коначно ушао на велика врата у политички мејнстрим, поставши релевантна музичка фигура председничке расправе.

Шефица хрватске државе Колинда Грабар Китаровић олако је оценила да је Марко Перковић Томпсон нешто попут Милета Китића у Србији, док је Александар Вучић одговорио да Миле не пева „За дом спремни”. Сувишно је распредати о проусташкој оријентацији дворског народњака Хрватске, чије песме Китаровићева пушта и својој дечици. Могуће је да она кришом слуша Милета када падне ноћ јер одакле би јој баш он пао на памет, осим ако јој његово кодно име није пришапнуо неко од саветника који ослушкује српске народњаке. То није субверзивна активност јер је у Загребу отворена радио-станица која је уместо сентиша почела да емитује Ацу Лукаса, Цецу, Брену, да не набрајам редом.

 

Овде је реч о нечем другом. Музика „Јужног ветра”, тако се звао оркестар и продукција коју је средином осамдесетих година створио лесковачки композитор Миодраг М. Илић, познатији као Миле Бас, постала је владајућа културна идеологија, од Вардара па до Триглава. Нове границе су постављене, али је музичка олуја српског југа, с певачима махом из Босне, обојена оријенталним јаукањем о изгубљеним љубавима, патњи и болу изгубљених душа из мусавих предграђа великих градова који су емигрирали с њива и пашњака. Те песме су омађијале и нашу децу. Само се вокали мењају. Ко је чуо за извесног Ђанија?

Миле Бас се није обазирао на свеопште исмевање и елитистичке придике упућиване његовим извођачима – Синану Сакићу, Милету Китићу, Кемалу Маловчићу, Шемси Суљаковић и Драгани Мирковић. Узгред, Миле Бас је био рокер, али очигледно и пророк, схватајући да Југославију неће сачувати поклоници „Бијелог дугмета”, „Рибље чорбе”, „Азре”, „Екатарине Велике”, „Партибрејкерса” или „Прљавог казалишта”. Нису је сачували ни губитници из сивих солитера и сеоских бирцуза који су секли вене, а потом се ушивали док су разбијали чаше, наричући хорски: „Издали ме пријатељи, издао ме брат, изгубила све сам битке, ал’ још водим рат!”

Била је чудна црвена диктатура која је опорезивала те плоче као шунд, док су певачи и певаљке попут илегалаца, презрени од штампе и телевизија, пунили шаторе и провинцијске хале.

Још један велики прасак југословенске поткултуре догодио се у Брчком, негде у време када је Миле Бас у Лесковцу проклео рокенрол. Млади и амбициозни хармоникаш Саша Поповић остао је без главне звезде, извесне Спасе, која је у том магловитом градићу на Сави пронашла своју љубав. Саша је свратио до Дома културе „Васа Пелагић”, где су добре девојчице певушиле шлагере. Приметио је високу, крупну плавушу. Звала се Фахрета Јахић. Остало је историја.

Када је Милка Планинц, прва жена премијер социјалистичке Југославије, говорила да ће бити упамћена по епохи Лепе Брене, није ни била свесна колико је у праву. Југославија се распала као хармоника дугметара, а Фахрета Јахић наставља да апсолутистички влада свим њеним авнојевским рестловима. Естаблишмент државица бивше Југославије, од политичког до пуцачког, заправо не зна коме је потчињен: бриселској идеологији или музичком експанзионизму јунака „Јужног ветра”, пословне империје Лебе Брене и Саше Поповића или контроверзној харизми Светлане Ражнатовић. Више ништа није могло да заустави тај хипнотички микс кола, оријента, попа и диска.

Хрватски бранитељи, чија деца одлазе викендом у Београд, варају се када мисле да је сплаварски експанзионизам идеал свега онога што је сањао Слоба: да сви Срби живе у једној држави. У овој постмодерни нема ни трунке национализма. Реч је о чистој лови.

Наиме, нове владајуће касте и њихове верне љубе, махом младе спонзоруше, огрнуте демократским и проевропским ореолом, траже музику за себе. Саша Поповић, Миле Бас и још неколико њих нису Мокрањци, већ класични бизнисмени који стварају нова студија спајајући неспојиво: хард-рок и хармонику, хип-хоп и Милета Китића, Халида Бешлића и „Металику”, гуњ и „армани”, „версаће” и раднички комбинезон, живот и смрт. Ако сте хтели дефиницију турбо-фолка, добили сте је!

Жанровска мутација такозване новокомпоноване музике, као и свака прича, своди се на идеолошку раван. Музички комесари настављају да хипнотишу клинце, склапајући савез с политичким елитама. Губитници транзиције морају стално певати рефрене о тужном крају и судби клетој у којој ће живети несрећно до краја живота. Такви, сузних очију, не примећују да је све оно што је било њихово, прелило у џепове политичких и пословних месија. Само је продукција усавршена.

Када ме колега из словеначке „Младине” питао да ли је нормалан јер слуша Сашу Матића и Цецу, рекао сам му да не брине за здравље. Јер, оно што воли да слуша је турбо-поп, нови жанр силиконског неолиберализма који је сјединио слобизам, досизам и Вучићеву епоху. Транзиција у свим државицама бивше Југе одиграна је по истим нотама. Отуда се сви препознају у тим песмама.

Али, смрт Синана Сакића пропраћена је у озбиљној штампи као одлазак на онај свет Џејмса Брауна. Синан није пристајао на компромисе. Остао је неприлагођен. И коначно схваћен. Као Миле Китић, уосталом. Томпсону ту није место. Ни као певач, ни композитор, не припада том мелосу. Не би могао да им принесе ни печење, ни озвучење.