Замке на путу од сумње до пресуде

– Када медији некога „осуде”, а суд га касније ослободи, то има исти ефекат као лажна вест и деманти те вести. То је као када џак перја проспете са петог спрата, а потом расуто перје, након што га је ветар развејао, скупљате и враћате у џак. Слобода говора мора да има границе и њоме се не смеју повређивати права других. Међутим, треба бити веома опрезан са увођењем кривичног дела кршења претпоставке невиности и пажљиво размислити да ли је то заиста неопходно и да ли ће то отворити простор и за злоупотребе – објашњава др Шкулић.

Често је у говору и медијском извештавању тешко избећи неке формулације које се граниче са кршењем претпоставке невиности, али је јасно да у њима није постојала „зла намера” да се окривљеном повреди уставно право на правичан поступак.

– Битан елемент новог кривичног дела морала би бити и специфична намера могућег учиниоца, што значи да би дело постојало само ако је претпоставка невиности свесно кршена јавном изјавом, датом у намери да се тако на недозвољен начин утиче на суд, односно прејудицира исход кривичног поступка – сматра професор Шкулић.

Из тога произлази да би претпоставку невиности могли да крше само они који заиста имају одређену моћ да својим јавним изјавама утичу на суд, али и тада само ако се докаже да су имали намеру утицаја. Међутим, обичан човек који је „својим очима” видео провалника или је сведок убиства, не би кршио претпоставку невиности ако би у разговору са комшијама рекао да је „убица” или „разбојник” побегао белим аутомобилом.

– Кршење претпоставке невиности могла би да изврше само службена лица, попут носилаца правосудних функција, али и државних функционера, као и особе које обављају послове од јавног значаја, те новинари, када њихове изјаве преносе. Има логике да носиоци јавних функција имају и већу одговорност, али такво законско решење било би потенцијално скопчано и са неким проблемима. На пример, у пракси понекад и неки несавесни адвокати крше претпоставку невиности. Стога је добро што се у предлогу самих адвоката врло коректно оставља могућност да и адвокати спадају у категорију учинилаца таквог кривичног дела – наводи др Шкулић.

Када је о медијима реч, уредници и новинари најчешће немају намеру да нанесу штету окривљеном, али то ипак несвесно чине.

– Ако би се кршење претпоставке невиности механички третирало као кажњиво, без обзира на намеру онога ко пише текст или даје изјаву, то би могло довести и до апсурдних ситуација, попут великих тешкоћа новинара у формулисању наслова, као што су „Џепарио на станици”, „Ухваћени разбојници”, „Притворен силоватељ”, „Долијао педофил”. Сви ти наслови тада би постали проблематични, иако очигледно није постојала намера да се утиче на суд и прејудицира исход поступка – каже др Шкулић.

Потпуно је другачија ситуација када медији воде „хајку” и „оркестрирану кампању”, преузимајући улогу и тужиоца и судије. Тада је намера кршења претпоставке невиности очигледна. Зато струковна новинарска удружења, сматра професор, могу више да постигну кажњавањем таквих медија него увођењем новог кривичног дела. 

Енглези и Немци бирају речи

– У развијеним државама озбиљна средства јавног информисања увек „бирају речи”, па уз име окривљеног најчешће наводе „могући учинилац” или „наводни учинилац”. То је чест пример у немачкој и британској штампи. Међутим, и у овим државама има таблоидне штампе која није претерано пажљива у односу на претпоставку невиности – указује др Шкулић.

Претпоставка кривице у називу суда

– Имамо бизарну ситуацију да се у званичном називу такозваног Хашког трибунала крши претпоставка невиности. На енглеском језику то је „Међународни трибунал за гоњење особа одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права”. Овде се ти људи унапред означавају као одговорни, иако су тек окривљени – каже проф. др Милан Шкулић.