Вучићеве деобе

Загледан у географске карте, Добрица Ћосић је веровао да ће постати геометар наших судбина. Лутајући картографским лавиринтом Србије, с подељеним Косовом, славни писац, инаугурисан у оца нације, у својим последњим годинама схватио је да је његово време било протраћено у узалудном тражењу излаза.

Свестан тог проклетства, он је погрешио само у једној ствари. Време које је паметно уложио било је писање романа који ће бити све вреднији, како време буде протицало. Јер онај ко на овом парчету земље тражи сунце, мора да зна. Оно је далеко!

Зна ли то Александар Вучић? Анализирајући сва сценарија око решавања косовског питања, председник је коначно објавио свој став, рециклирајући Ћосићеву стару идеју о разграничењу с Албанцима. Добрица је, наиме, сматрао да се вековни антагонизми Срба и Албанаца на Косову и Метохији могу превазићи једино демократским, праведним, компромисним и трајним разграничењем.

 

Идеју о подели Косова, још као дисидент, објавио је 1981. године, када се на политичком хоризонту још нису назирали обриси Слободана Милошевића. Тачно десет година касније, као председник СР Југославије, Добрица Ћосић пренео је амерички предлог о подели Косова Милошевићу према којем би Србији припала трећина покрајине. Али Слоба није одустајао од српских заблуда, све до кумановске капитулације у малом светском рату против Србије. Милошевић је играо на све, а добио је Резолуцију 1244 и разорену земљу. Какав апсурд! Они коју га победили, добијали су све мање.

Пре 16 година, непосредно пред Ђинђићево убиство, у стану Добрице Ћосића зазвонио је телефон. Писац је нервозно руком прошао кроз косу, што је увек чинио када је био напет. Позвао га је Зоран Ђинђић и тражио да се виде. Желео је да поново чује Добричино мишљење о Косову. Тадашњи премијер Србије се, верујући инфантилно у вредности западне демократије, суочио с притиском Американаца, Енглеза и Немаца да убрзају процес признавања Косова, иако су га претходно уверавали да ће одласком комунизма, а потом и Слобе, нестати и проблеми Србије с Косовом. Али, убрзо после 5. октобра, Ђинђићев прагматични дух почеле су да опседају сенке његових учитеља и претходника.

Био је изнервиран и осећао се изигран, захтевајући да се проблем Косова интернационализује и да, у случају проглашења независности Косова, Србија затражи територијалну поделу, ефикасне међународне гаранције за Србе који остају у албанском делу и посебан статус српских светиња.

Његове идеје остале су архивиране, а наследник на премијерском трону, Војислав Коштуница, остајући тврдо на ставу да Косово мора остати у Србији, уз поштовање међународног права кроз Резолуцију 1244 и Устав Србије, доживео је да у његовом мандату Косово прогласи независност. Било је ироничне симболике у том чину. Човек који је победио Милошевића, нудећи Албанцима алхемичарску формулу „више од аутономије, мање од независности”, добио је јасан сигнал да је пут сецесионизма одавно трасиран, управо под покровитељством истих оних који су га сматрали драгуљем светске демократије 2000. године. Ни то што је следећи шеф Србије Борис Тадић изручио Ратка Младића није било довољно да Србија буде амнестирана у очима западних пријатеља, те је сага о евроинтеграцијама подсећала на фатаморгану ка којој су лутали политички ученици Добрице Ћосића.

Ако је Вукашин Катић био алтер его Добрице Ћосића, његов литерарни јунак, интелектуалац образован на европским идејама кога прогоне духови прошлости, националног мита и патријархалног морала, ко су Вучићеви „Вукашини Катићи”?

Председникови трбухозборци о неопходности разграничења су Ивица Дачић, Расим Љајић и Александар Вулин. Али, пре свега Ивица, у својству „политичког премијера” и шефа дипломатије који тврди да износи само лични став и прецизира да није упознат с детаљима Вучићевог плана. Веровати да Дачић солира једнако је веровању да ће Вучић научити да пева.

Зашто је председник Србије, иако добро зна да су сви његови претходници, сваки на свој начин, пали због Косова, као и Добрица Ћосић, који је говорио да су његову идеју о разграничењу опструирали СПЦ и патриотска интелигенција, објавио опште контуре свог плана, или Вучићеве деобе? Вучић зна да за противнике има разједињену опозицију која нема јединствен став око Косова и лута између замрзнутог конфликта и пријема Косова у УН, док је СПЦ, иако на први поглед јединствена, суочена с клановским сукобима епископа.

Пре ће бити да је Вучић добио сигнале од нове вашингтонске администрације у којој седи саветник за националну безбедност Џон Болтон, који се 2008. године оштро противио проглашењу независности Косова и тврдио да ће, у том случају, неминовно доћи до поделе српске покрајине. Није ли, уосталом, и амбасадор Кајл Скот изненада променио реторику, помињући да је председник Доналд Трамп спреман да поново сагледа сваку ситуацију, а не да прими оно што је добио од претходне администрације. Трамп, дакле, жели да дође до свог закључка. То, наравно, никако неће значити да ће се из Вашингтона чути „Косово је Србија” – давно је прошло време Вудроа Вилсона – али се властима у Приштини свакако север Косова већ привиђа као Република Српска.

А Руси? Марија Захарова је, пре одласка у Гучу и на колаче с Дачићем, поручила да ће се Русија понашати с поштовањем према одлуци српског народа. О томе ће Вучић већ у септембру лично разговарати с Путином.

Добрица Ћосић би сигурно био задовољан. Да је било памети, сетили би га се и раније, али би, свеједно, имао савршену грађу за роман. Његова стара идеја с Вучићевим варијацијама се коначно може остварити, а за противнике ће имати посмодернистички савез: СПЦ, Вука Јеремића, Драгана Ђиласа, Бошка Обрадовића, ДСС, Соњу Бисерко и Наташу Кандић.