Жена са западне стране

Њен пројекат „Прича са западне стране” (готово сва истраживања ЦЕАС-а носе називе познатих филмова) предлаже да линија разграничења између Србије и Косова иде „мање-више” дуж садашње четири општине на северу Косова (северна Митровица, Звечан, Зубин Поток и Лепосавић), које су насељене претежно српским становништвом, а „могло би да се разговара чак и о деловима око Грачанице”.

Тако, објашњава Милићева, „Србија неће баш добити максималну казну, губитак територијалног интегритета и суверенитета над целим Косовом”. Неке би можда могао да зачуди и њен став да је „потпуно погрешан” захтев представника Албанаца с југа Србије да њихове интересе заступа Приштина. „Они су грађани Србије и требало је да разговарају с руководством своје државе”, мишљења је Милићева, која иначе сматра и да је српска опозиција у својим ставовима у вези с КиМ „много регресивнија у неким аспектима од власти”. Милићева тврди и да би због овог става њена организација можда могла „изгубити на репутацији и у неким партнерствима у западним круговима”.

Та блискост са западним круговима огледала се у њеним изјавама које су биле пресликани ставови, пре свега Вашингтона. Понекад и много оштрији, као када је након обележавања почетка НАТО бомбардовања, 24. марта 2016. године, позвала институције Србије да престану с манипулацијом страдалима за време бомбардовања. Због овога је добила озбиљне претње, пре свега преко друштвених мрежа, а убрзо и полицијску пратњу које се одрекла после рушења у Савамали.

Амерички портал „Политико” уврстио је Јелену Милић међу 28 личности које ће у 2017. „обликовати и мењати европску политику” с образложењем да је „једна од најгласнијих заговорница чланства у ЕУ и НАТО-у и вероватно најгласнији критичар руског утицаја у земљи”. То је и оправдала прављењем списка 105 „прокремаљских структура у Србији”.