Аца и Ивица, уиграни тандем

То, наравно, не значи да је Вучића посетио угледни др Алцхајмер, па је неколико пута, што лично, што кроз насловнице таблоида, подсећао Ивицу на издају. Ивица је то јуначки трпео. За разлику од виолентног Вучића који се, рекох једном, брже изнервира него Дуле Вујошевић кад му судије свирају три секунде у рекету, Дачић се понаша као Јеховин сведок с петокраком.

Можда Ивица делује као врећа задужена за примање удараца, али та врећа има способност да узврати ударац, а потом се опет маскира у врећу. Социјалисти су, испоставило се, једина партија из деведесетих година која лебди довољно изнад цензуса – те шојићевске политичке метафоре за пропаст – те опстају као дух у тектонској прекомпозицији српске игре престола, одупирући се трендовима нестанка политичких партија и њихове прекомпозиције у грађанске покрете. Када су их сви после 5. октобра 2000. године видели мртве, после деценије апсолутистичке владавине, за реинкарнацију под вођством Ивице који је преузео трон, било им је потребно свега четири године. Подржавши мањинску владу Војислава Коштунице 2004. године, опет су били у игри. А за њих игра значи власт. То је знао Вучић!

Шта је знао Ивица? Да ће се Вучић посебно позабавити мршављењем Ивице, пошто је исецкао опозицију на делиће, нудећи илузију сваком од лидера тих микрогрупација да ће их једном позвати на кафу. Тако Сашу Антића и његови одавно сумњиче да је нешто мање њихов, а нешто више Вучићев. Није то резултат Сашине дезоријентације, пошто му је леденица, ономад, треснула о шлем, већ Вучићеве политичке хипнозе. Потом је непослушног Бранка Ружића, који био склон опозиционом скретању, увукао у владу, односно у своју орбиту. Тиме је Вучић остварио двоструки добитак. Бранко је пацификован, док је међу бунтовном фракцијом социјалиста изгубио ореол будућег Дачића. Ивица је разумео и поруку и поклон. И умео је да узврати Вучићу услугу, кад год би се учинило да Зорана Михајловић сувише често седи на канабету америчког амбасадора Кајла Скота или се опире акционом јединству Српске напредне странке, што ће рећи Вучићу лично.

Тако су Аца и Ивица постали уиграни тандем, вођени леденим прагматизмом. Овај први као неприкосновени политички ауторитет, а овај други као његов дублер у опасним сценама, било да је реч о тешким бриселским преговорима, или склапању јавних и тајних дилова са странцима око Косова. Није ли, уосталом, једном приликом Вучић за Ивицу рекао да уме да шармира странце. Зато му је и препустио функцију „политичког премијера”, шефа дипломатије и личног мегафона, иако је свестан да је део Дачићевог необичног шарма и то што на енглеском комуницира преко гугл транслејта. С Москвом ствари стоје нешто другачије. Дачићева тајна преживљавања није само резултат његовог талента да живи, иако се понекад чини да не дише, већ да су му плућа уместо на кисеоник, прикључена на руски гас, а срце на вај-фај с Кремљом.

Ивица ипак тврди да га с Вучићем везују пријатељство и политика и да се он срчано залаже за политику председника Србије, уз констатацију да не верује да постоји било ко други на политичкој сцени ко то ради више од њега.

Да ли Александар Вучић верује Ивици Дачићу? Да, у оној мери у којој Дачић верује њему. Двојица политичара тешке категорије који су у политику ушли из школе, превалили су исувише дуг пут, да би се играли „игре истине”. Вучић ће зато пажљиво анализирати истраживања, водећи рачуна да Ивица не пређе 10 одсто подршке, што је довољно да му остане верни савезник, а да не држи шипак иза леђа. Дачић ће следити инстинкте, уместо математике.

Дакле, сага се наставља!