Aca i Ivica, uigrani tandem
Pomisliti da će Ivica Dačić dobrovoljno napusti vlast i otići u opoziciju, jednako je inteligentno kao razmišljanje da bi detence menjalo karfiol za teglu eurokrema. Da opoziciona teritorija nije prirodno stanište šefa crvenih, zna čak i mladi austrijski kancelar Sebastijan Kurc, kome se pričinilo da je Ivica u svim vladama 27 godina, dakle, još u doba kada je Sebastijan nosio portiklu. Iako se preračunao, jer je lider SPS-a u vlasti, otprilike, oko 24 godine, suštinski je pogodio Dačićevu teoriju relativiteta: kao najčudniji Srbin, on odoleva političkom zakonu gravitacije. Kad god se očekuje da tresne o patos, popne se stepenik više. Zato samo naivci veruju da će ga sila Vučićeve teže konačno iz orbite vlasti spustiti na svetu srpsku zemlju.
Ali, ne samo da Ivica ne želi da cmokne zemlju, već to ne želi ni Vučić. Kada su mediji pustili taj spin, Vučić je rekao da, znajući SPS, oni ne bi izašli iz Vlade ni za šta na svetu. Ta konstatacija nije bila toliko ironična, koliko logična.
Kada su Aca i Ivica još 2012. godine sklopili dil o nenapadanju, posle političke sapunice u kojoj je Dačić izdao Vučića 2008. godine, ne održavši reč da će ga podržati za mesto gradonačelnika Beograda, uletevši u zagrljaj Borisu Tadiću, Vučić mu to nije zaboravio. Ali, kada je Ivica četiri godine kasnije, okrenuvši leđa demokratama, otvorio put Vučiću ka vlasti, poslavši Borisa u drugi film, novi gazda Srbije je shvatio da je mudrije držati Ivicu pored sebe, nego protiv sebe. Odnosno, da je u vlasti obojici možda tesno dok sede jedan pored drugog, ali da bi se tek u opoziciji osećali klaustrofobično.
To, naravno, ne znači da je Vučića posetio ugledni dr Alchajmer, pa je nekoliko puta, što lično, što kroz naslovnice tabloida, podsećao Ivicu na izdaju. Ivica je to junački trpeo. Za razliku od violentnog Vučića koji se, rekoh jednom, brže iznervira nego Dule Vujošević kad mu sudije sviraju tri sekunde u reketu, Dačić se ponaša kao Jehovin svedok s petokrakom.
Možda Ivica deluje kao vreća zadužena za primanje udaraca, ali ta vreća ima sposobnost da uzvrati udarac, a potom se opet maskira u vreću. Socijalisti su, ispostavilo se, jedina partija iz devedesetih godina koja lebdi dovoljno iznad cenzusa – te šojićevske političke metafore za propast – te opstaju kao duh u tektonskoj prekompoziciji srpske igre prestola, odupirući se trendovima nestanka političkih partija i njihove prekompozicije u građanske pokrete. Kada su ih svi posle 5. oktobra 2000. godine videli mrtve, posle decenije apsolutističke vladavine, za reinkarnaciju pod vođstvom Ivice koji je preuzeo tron, bilo im je potrebno svega četiri godine. Podržavši manjinsku vladu Vojislava Koštunice 2004. godine, opet su bili u igri. A za njih igra znači vlast. To je znao Vučić!
Šta je znao Ivica? Da će se Vučić posebno pozabaviti mršavljenjem Ivice, pošto je iseckao opoziciju na deliće, nudeći iluziju svakom od lidera tih mikrogrupacija da će ih jednom pozvati na kafu. Tako Sašu Antića i njegovi odavno sumnjiče da je nešto manje njihov, a nešto više Vučićev. Nije to rezultat Sašine dezorijentacije, pošto mu je ledenica, onomad, tresnula o šlem, već Vučićeve političke hipnoze. Potom je neposlušnog Branka Ružića, koji bio sklon opozicionom skretanju, uvukao u vladu, odnosno u svoju orbitu. Time je Vučić ostvario dvostruki dobitak. Branko je pacifikovan, dok je među buntovnom frakcijom socijalista izgubio oreol budućeg Dačića. Ivica je razumeo i poruku i poklon. I umeo je da uzvrati Vučiću uslugu, kad god bi se učinilo da Zorana Mihajlović suviše često sedi na kanabetu američkog ambasadora Kajla Skota ili se opire akcionom jedinstvu Srpske napredne stranke, što će reći Vučiću lično.
Tako su Aca i Ivica postali uigrani tandem, vođeni ledenim pragmatizmom. Ovaj prvi kao neprikosnoveni politički autoritet, a ovaj drugi kao njegov dubler u opasnim scenama, bilo da je reč o teškim briselskim pregovorima, ili sklapanju javnih i tajnih dilova sa strancima oko Kosova. Nije li, uostalom, jednom prilikom Vučić za Ivicu rekao da ume da šarmira strance. Zato mu je i prepustio funkciju „političkog premijera”, šefa diplomatije i ličnog megafona, iako je svestan da je deo Dačićevog neobičnog šarma i to što na engleskom komunicira preko gugl translejta. S Moskvom stvari stoje nešto drugačije. Dačićeva tajna preživljavanja nije samo rezultat njegovog talenta da živi, iako se ponekad čini da ne diše, već da su mu pluća umesto na kiseonik, priključena na ruski gas, a srce na vaj-faj s Kremljom.
Ivica ipak tvrdi da ga s Vučićem vezuju prijateljstvo i politika i da se on srčano zalaže za politiku predsednika Srbije, uz konstataciju da ne veruje da postoji bilo ko drugi na političkoj sceni ko to radi više od njega.
Da li Aleksandar Vučić veruje Ivici Dačiću? Da, u onoj meri u kojoj Dačić veruje njemu. Dvojica političara teške kategorije koji su u politiku ušli iz škole, prevalili su isuviše dug put, da bi se igrali „igre istine”. Vučić će zato pažljivo analizirati istraživanja, vodeći računa da Ivica ne pređe 10 odsto podrške, što je dovoljno da mu ostane verni saveznik, a da ne drži šipak iza leđa. Dačić će slediti instinkte, umesto matematike.
Dakle, saga se nastavlja!
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
