Одлазак неодлучног атентатора

У праскозорје минулог првог маја преминуо је последњи члан групе завереника који су планирали и спровели неуспели атентат на Адолфа Хитлера, 20. маја 1944. године – барон Филип фон Безелагер преминуо је у 91. години, у свом замку, у месташцу Алтенар, у Рајнској области.

Као да је предосећао предстојећи опроштај од живота, провео је вече уочи смрти у дугом разговору са групицом интимних пријатеља, известио је немачки дневник „Франкфуртер алгемајне”. Још једном је, до детаља, анализирао свој (не)учинак: „Јесте, набавио сам експлозив за паклену машину... Било је то моје касно искупљење за претходно испољени кукавичлук и неодлучност... Имао сам неколико прилика да ослободим Немачку од Хитлера, али је страх командовао мојом вољом.” Најбољу прилику пропустио је у марту 1943. године, као учесник састанка војних стратега армијске групе Центар. Наслоњен уз оквир камина у конференцијској сали, провео је више од једног сата уз Хитлера, на раздаљини од свега шездесетак сантиметара. Није имао храбрости да испуни заклетву дату пет месеци пре тога, 30. октобра 1942. године. Тада заврбован од будућих атентатора, Безелагер се свечано обавезао да ће искористити прилику, ако му се понуди, да, без обзира на последице, убије Адолфа Хитлера.

Не околишајући да критикује своје, али и поступке несложне, међусобно подељене групе завереника, Безелагер је дао историјско сведочанство о неуспеху првог планираног атентата на Хитлера, у пролеће 1943. године: „Једна група завереника била је привржена идеји да се атентатом на Хитлера и сменом, односно хапшењем његове клике, покрену преговори о сепаратном миру са западним савезницима, не би ли Немачка могла да се усредсреди на одбрану од Совјетског Савеза... Друга група, којој сам и лично припадао, гледала је на уклањање Хитлера и његових помагач као на питање од кључне важности за опстанак немачке државе и за спасавање њеног, нарушеног угледа у свету... Тако је организација пролећног атентата на Хитлера 1943. године отказана. Међутим, неколицина завереника је покушала да на своју руку оствари наум. Лично нисам имао храбрости да пуцам у Хитлера. Одлучнији, и храбрији завереници – монтирали су две бомбе у Хитлеров авион – нису имали среће. Бомбе нису експлодирале.

После потоњег атентата на Хитлера, оног, опет неуспелог, од 20. маја 1944. године, Безелагер није завршио као група официра око грофа Клауса Шенка. Захваљујући ћутању ухапшених завереника, неколицина њихових помагача – међу њима и снабдевач експлозивом и упаљачима, Безелагер – није откривена.

У послератном периоду барон Безелагер је у бројним предавањима истакао, да је његов мотив био, пре свега, геноцид над Јеврејима и припадницима народа који, по Хитлеровој доктрини, нису припадали Аријевцима. Међутим, он је истакао да је његовој одлуци да постане атентатор допринела и исконска мржња према „надменим пруским официрима” у тадашњем Вермахту. Католик и језуита Безелагер истицао је да сваки војник, чак и у рату, на бојном пољу, мора да разликује између војних обавеза и налога савести.

Да ли због таквог, личног става, или због чињенице да су послератним немачким Бундесвером, опет, командовали официри из „пруске школе”, последњем преживелом заверенику против Хитлера никада није било дозвољено да држи бар једно од својих предавања на тему, да прича о својим сећањима, пред војним аудиторијумом.