Тајна скривена у балчаку сабље

Иван Ивањи (1929), наш познати писац, драматург, педагог, дипломата, преводилац, аутор је новог романа „Стаљинова сабља”, „заразног” трилера у издању „Стубова културе”, за који је уредник Иван Радосављевић рекао да се „чита знојавих дланова до четири ујутру”. Овај роман препун је детаља из наше блиске прошлости и садашњости и, на крајње узбудљив и „филмски” начин, повезује јунаке из света науке, полиције, обавештајних служби, проституције и криминала. Иван Ивањи преживео је логоре Аушвиц и Бухенвалд, а више од двадесет година био је преводилац за немачки језик Јосипу Брозу Титу, као и другим државним и партијским функционерима. Између осталог, аутор је три збирке поезије, више од једанаест романа на српском и седам романа написаних на немачком, књиге сећања „Титов преводилац”, три збирке приповедака и бајки, политичког путописа из Хаване, из 1984. године, ТВ и радио драма, многобројних препева и превода. Живи у Бечу и Београду.

Шта Вас је подстакло да у романескној причи повежете Теслине зраке смрти, сабљу коју је Стаљин поклонио Брозу, убиство двојице младих гардиста, па чак и младог принца из Саудијске Арабије?

Пре свега сам желео да се окушам у, мени до сада недовољно познатом жанру, шпијунском трилеру. Још никада нисам толико уживао радећи на новом тексту, заправо, измишљајући шта ће се догодити. Полазна тачка ми је била сабља украшена са 260 брилијаната и дијаманата коју је септембра 1944. године Стаљин поклонио Титу. Али, прича о сабљи сама по себи није била довољно узбудљива. У току Теслине године прочитао сам о њему све што сам нашао. Он је још 1917. године америчкој ратној морнарици понудио неку врсту зрака смрти. Тако сам формулу за то паклено оружје сакрио у балчаку сабље. Раније сам романе увек писао на основу прецизног плана, овога пута сам дозволио да ме радња носи; завршавајући једну главу нисам знао шта ће се догодити у следећој. У жељи да измишљену фабулу повежем са нашом, понекад језивом, стварношћу уплео сам, на пример, и трагичну смрт двојице младих гардиста.

Да ли заиста мислите да су се неке ствари могле одиграти, или су могуће, онако како сте описали у књизи?

Да ли је могуће да су Зорана Ђинђића убили онако како су га убили? Мислим да се многе сцене могу замислити како сам их описао, иако делују невероватно као много штошта што нам се збило. Али, наравно, не тврдим да је изводљив пренос енергије преко сателита да би се на било којој тачки земаљске кугле изазвала експлозија атомске бомбе. Тврдим само да мој јунак Лала, физичар из Винче, верује да му то може успети. Уосталом, зар је могуће фотографије и филмове преносити с места на место путем мајушних мобилних телефона као што то умеју сви наши клинци?

У роману сте представили неке измишљене личности које толико подсећају на историјске или постојеће живе људе да се, како кажете, већ унапред бринете неће ли се неко препознати и наљутити?

Није необично да аутор романа нагласи да су његови ликови фиктивни, поготову кад је време садашње, а помињу се чињенице да су гардисти убијени, да су код села Ловас цивили натерани у минско поље, да повезаност неких сегмената тајних служби, полиције, војске и организованог криминала није никаква тајна.

У роману су изгледа сви у некаквој вези са свима, а онда се деси... убиство... и то нерешено?

Овако постављено питање схватам као похвалу. Јесте, бројни ликови из Београда и Беча, Саудијске Арабије, Дубаија, Египта, Србије, Босне и Румуније, наше, америчке и израелске тајне службе, подводачи, трговци белим робљем, гимнастичарке и проститутке, крадљивци дијаманата и ромски музичари, историчари уметности и официри, полицајци и научници повезани су, и многи од њих гину. Седео сам у својој малој радној соби, моји ликови су се мували широм света, из стварне кухиње су повремено наилазили неодољиви мириси захваљујући куварској уметности моје жене, балерине, па сам јој у знак захвалности после читао шта се ново догодило на папиру. Надам се ипак да само понешто остаје нерешено.

Где, на крају, мислите да се налази Стаљинова сабља?

Стаљинова сабља се уредно води у књизи инвентара Резиденције у Ужичкој 15, књига под редним бројем 2687. Формално је прешла у власништво Музеја историје Југославије. Октобра 2004. године њу је из трезора такозване овалне зграде преузео, и у њу вратио кустос тог музеја Момо Цвијовић. Ту зграду, у којој је, уосталом, ухапшен Слободан Милошевић, раније је чувала гарда. Ја нисам успео да сазнам да ли је данас под контролом Дирекције имовине или Министарства полиције Србије, ни шта се планира с њом. Представници Музеја историје Југославије су ми саопштили да су само „делимично упознати са стањем и судбином фондова”; сабља је у једном таквом фонду.

Који Вам је лик, од многих у роману, најомиљенији, а чини се да сте брижљиво дочарали Акија, „културног” мафијаша?

Писац би требало да воли све своје ликове, мени су ипак у овом роману посебно драге обе женске јунакиње, Изи и Лара, и млади Саша, који је у почетку наивна кукавица, на фронту га називају „крпом”, а на крају храбро решава на изглед безнадежну ситуацију.

И у збиркама прича „Порука у боци”, „Човек од пепела” и другима писали сте о ономе што се стварно дешавало, што су Вам испричали. Коју бисте од својих прича издвојили као занимљиву, узбудљиву?

Објављене књиге су као деца која су дипломирала, основала своју породицу, живе својим животом. Тренутно ми је најузбудљивија прича, још необјављени роман, о римском цару Јулијану који је хтео да заустави точак историје и после свог стрица, Константина Великог, уместо хришћанства врати паганску веру. Моји романи о Диоклецијану и Константину су објављени 1973, односно, 1988. године и одавно распродати. Поново сам их прерадио. Волео бих да приче о та три цара пореклом са наших простора изађу као трилогија. Написани су на основу историјских података и сведочанстава савременика. Не знам још кад ће моћи да се штампају, али већ ове јесени на немачком језику излази нови роман о мом родном месту, Зрењанину, под насловом „Авети из једног малог града”. Управо сам из Беча добио на одобрење насловну страну.