Инаћење

Пркос или инат је осећање које је често присутно у нашем менталитету, не само на индивидуалном плану, већ и као колективно осећање у неким важним историјским моментима, као реакција на неправичан захтев неке силе или ауторитета.

У развојном смислу пркос или инат је осећање које се изненађујуће рано јавља у животу детета. Познато је да деца око свог осамнаестог месеца улазе у фазу инаћења која се стручно назива „негативизам друге године”. У том периоду деца захтевају да се ствари одвијају у складу са њиховом вољом и пружају велики отпор свим захтевима родитеља који од деце захтевају да се понашају друкчије. То је она фаза дечје тврдоглавости која је за неке родитеље нерешив васпитни проблем.

Баш хоћу!

Шта је у позадини дечјег тврдоглавог „нећу” или „баш хоћу”? Најкраћи одговор је: дечје разумевање родитељске љубави. Мало дете једноставно не разликује себе од својих жеља и својих поступака. Када родитељ не дозвољава детету да оно оствари своју жељу, оно не осећа само осујећеност због неиспуњене жеље, већ се осећа невољено. За дете је родитељево одбијање испуњавања његове жеље исто што и емотивно одбацивање њега као особе. А како је дете из претходног искуства научило да га родитељи воле, оно тврдоглаво протестује и захтева да буде по његовом.

Након одбијања дететове жеље, њему више није само циљ да оствари дату жељу, већ има важнији циљ: натерати родитеља да буде онај родитељ који воли дете, а не онај родитељ који „одбацује” дете. Из тог важнијег разлога дете постаје веома упорно и тврдоглаво, јер када неко има две године ништа му није важније од тога да ли га родитељи воле.

Ако због свог осећања самилости и кривице родитељ попусти, дете постаје задовољно и срећно јер је себи „доказало” да га родитељ воли. То је развојно погрешно јер иако разрешава дату конфликтну ситуацију између дететове воље и родитељеве воље, дугорочно родитељ себи прави још већи проблем зато што ће у будућим конфликтима дететов отпор бити још већи. Најгори сценарио јесте да родитељ буде „попустљиви родитељ” јер у том случају његово дете и када одрасте понашаће се на исти начин у конфликтним ситуацијама са другим одраслима, нарочито ако очекује да га ти други поштују или воле.

Како онда родитељ треба да се понаша када се мало дете тврдоглаво инати? Родитељ не треба да попусти детету, али истовремено треба да му понуди љубав. На пример, када мало дете неутешно плаче зато што му родитељ не дозвољава да се игра неким предметом, родитељ треба да га загрли и теши док се не смири. На тај начин, нудећи своју очигледну љубав, родитељ својим поступком спречава дете да закључи да није вољено. Тако га учи једној веома важној животној лекцији: да конфликт није негација љубави. То детету помаже да превазиђе свој став „Ако ми не допустиш, ти ме не волиш” и прихвати став родитеља „Не допуштам ти зато што те волим”.

„Љубав плус дисциплина”

Када се примењује овај приступ „љубав плус дисциплина” дете ће почети да разликује себе од својих жеља и свог понашања и моћи ће да схвати да, иако је оно прихваћено и вољено као биће, постоје нека његова понашања и жеље које нису прихватљиви.

Деца која не науче да разликују себе од својих жеља и поступака имаће у даљем животу велике проблеме са конфликтима јер неће бити у стању да ментално повежу постојање конфликта са односом поштовања или љубави. За њих ће сваки конфликт, свако супротстављање њиховој вољи бити знак да их неко не прихвата, да их не поштује и не воли – знак туђег непријатељства. Било да на то реагују депресивно или агресивно, њихови међуљудски односи биће нестабилни и несигурни.

Ови одрасли људи, то јест њихово „унутрашње дете” неће знати разлику између „бити подређен” и “бити понизан” и зато ће у конфликтним ситуацијама реаговати увређеношћу, дурењем и пркосом. Они ће погрешно мислити да ће се понизити и изгубити своје људско достојанство ако одустану од свог захтева и прихвате да се понашају на други начин. А како је лично достојанство важније од многих других вредности, имаће велику количину енергије да се инате и дуре у конфликтним ситуацијама.