Од звезда до блата за 24 сата
Када је Ненад Стекић, легендарни српски скакач удаљ, на предолимпијском митингу у Монтреалу 1975. године скоком од 8,45 метара померио границе људске моћи, проглашен је за националног хероја и најбољег спортисту Југославије. Новинари су чак мерили аутобусе ГСП-а и тврдили да је његов скок у Монтреалу био дужи. Нација је с нестрпљењем чекала Олимпијске игре у Канади 1986. године да Стекић потврди свој статус атлетске иконе и донесе кући златну медаљу. Међутим, националном хероју срећа је окренула леђа и на олимпијади није скочио осам метара. Преко ноћи, са звезда је бачен у блато, а новине које су га до јуче називале полубогом и уздизале до Олимпа, такмичиле су се у увредама на рачун Ненада Стекића. Једне су објављивале шта је све јео у току припрема и колико то нацију кошта, а друге су бројале сваку поједену поморанџу, тврдећи да се он слади док деца у Југославији немају шта да једу. Када се вратио из Канаде, велики број људи чекао га је на аеродрому да би га – испљували. Буквално, не метафорично.
Др Зоран Илић, психијатар и психотерапеут каже да је свака сличност с Новаком Ђоковићем – намерна. Оног момента када је најбољи тенисер у историји српског белог спорта почео да губи мечеве, сународници су га презрели, а они благонаклонији тврдили су да за Новаков пад с трона није крив он, већ – људи који га окружују. И док су једни „експерти” тврдили да је за дебакл најбољег тенисера света крива вегетаријанска исхрана и „издаја” националне гастрономије, други су тумачили да је за Нолетово назадовање на АТП листи одговорни тренер и гуру Пепе Имаз и супруга Јелена Ђоковић. Наиме, упркос увреженом мишљењу да иза сваког успешног мушкарца стоји жена, Срби сматрају да је за неуспех сваког успешног мушкарца крива жена.
А на питање зашто имамо потребу да некога ко је од трња стигао до звезда бацимо у блато чим прекине серију победа, др Илић одговара – „звезде” не смеју да нас разочарају.
„Ми се идентификујемо с победником јер имамо природну потребу за идеализацијом – потребан нам је неко кога идеализујемо и у кога пројектујемо наше идеално ја. Што он боље игра, ми се осећамо боље и успешније јер имамо доживљај да смо га ми изабрали да нас представља у спортској арени. Ми се огледамо у његовом успеху и имамо снажан осећај поноса. Када се деси неуспех, имамо потребу да сачувамо делове себе пројектоване у особу за коју смо до јуче навијали и нађемо кривца ван ње. Другим речима, његов успех доживљавамо као свој, а неуспех као туђ. Због тога сматрамо да је за неуспех одговорна исхрана без меса, нови тренер или породични конфликти. Не треба заборавити да ми волимо сличне себи, па ако неко не успе, а има другачији стил живота и начин исхране од нас, често размишљамо у правцу ’да је сличан мени и да једе месо био би победник’”, објашњава наш саговорник.
Стиче се утисак да је и Новак Ђоковић свестан да сународници који га обожавају имају потребу да његов неуспех правдају „спољним фактором”, па је након освајања титуле у Синсинатију прокоментарисао:
„Када сам изгубио прво место, људи су почели да пишу о Пепеу, о исхрани, о свима, осим о мени самом, као да су сви други кривци што ја играм овако или онако. Или да ми жена не да да једем месо. То је нешто на шта стварно немам коментар. Већина људи у тим тренуцима бира да тражи кривца у другима, а ја нисам такав и нисам одрастао на таквим принципима. Увек преузимам одговорност за све своје одлуке, имам 31 годину и не може нико да утиче на мене у тој мери да ме потпуно поремети и да ми промени живот.”
Освајањем Вимблдона и Синсинатија Новак Ђоковић постао је једини тенисер у историји белог спорта који је освојио свих девет мастерс титула и, што је још важније, поново је освојио место у нашим срцима.
„Ако неко понови успех, ми кажемо: „Знали смо!”, јер на тај начин мало варамо себе и покушавамо да заборавимо да смо га критиковали. Међутим, поверење је као гумица – што је више трошимо, то је мање има. Што су виша очекивања, већа су и разочарења”, закључује др Зоран Илић.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
