Имање у Војводини за купатило у Београду

У Великом Градишту, надомак Сребрног језера, стоквадратна кућа са двориштем може да се пазари и за 20.000 евра. У Суботици, најсевернијем граду Србије и блиском граду Европској унији, стан од 50 квадрата, комфоран, продаје се по цени од 25.000 евра. На Палићу, ексклузивном летовалишту, с језером у понуди, али и са десетинама културних манифестација годишње, трособна кућа са окућницом може да се купи за 30.000 евра.

Широм равне Војводине за цело имање са комфорном кућом, помоћним просторијама, па чак и са затеченим намештајем, ко извади 5.000 евра – његово је!

Много јужније, у Књажевцу, Сурдулици, Пироту – слично. За 10.000 евра, лепе куће, планске. Квадратни метри у оваквим местима нису много битни, а величина се мери бројем просторија. У Нишкој Бањи, кућа вишесобна, са собама за издавање, може да се купи за 40.000 евра. У Вучју, некада Српском Манчестеру, за 15.000 евра може да се купи кућа са воћњаком, сасвим довољна за живот вишечлане породице. На пола сата вожње од Теразија, око Барајева и осталих села, цело комфорно домаћинство вреди као квадратура купатила у епицентру престонице.

И тако редом. За новац којим у Београду може да се купи тесна гарсоњера или једнособан стан у периферијским насељима, у унутрашњости, илити провинцији, добија се троструко, четвороструко па и више корисног стамбеног простора. Ко сумња, нек прочешља огласе с понудама. Ако је стамбено питање животно питање већине припадника овог народа, откуд толики грч да се сви угнезде у Београду, по цену прескупог, у односу на остале градове, стамбеног простора. Тачно је да Београд као велики магнет, нуди више шанси за посао, за провод и забаву. Али и мала места, градови, градићи и варошице имају своју арому, фантазију и привлачност.

Из свега приложеног, можете било где другде у Србији да купите стан за 20.000 евра, логика и математика кажу да 20 следећих година не морате да одвајате и до 400 евра за рату колико би вам требало у Београду за такав стамбени подухват. Тих 400 евра је скоро као просечна плата па иако је можда теже до посла доћи у Суботици или Књажевцу, барем сваког првог сте ослобођени страха како да сакупите средства за рату тог месеца.

Социолози тврде да се квалитет живота у престоници разликује од оног у дубокој провинцији, али је то и питање личног става и промишљености. Циници више нису убедљиви кад нас убеђују да је једино чист ваздух конкретна предност „недођије “. Еспресо кафа у Прокупљу је пола од цене на Цераку и Миријеву, коњске трке су посећеније у Шапцу него на Царевој ћуприји, а „Роштиљијада”, „Гитаријада” и „Сланинијада” не постоје у престоници. Јагодина има музеј воштаних фигура, Београд ће тек да га прави, у Врању нема метроа, исто као што га нема у Београду, бар засад. У Пироту не иду трамвајем на посао јер нема ни трамваја а ни посла, шале се шерети. „Бир фест” ће ускоро имати свака паланка, не као доказ да је у пиву истина, већ да је таква забава конфекцијског типа. А и ови што одлазе из Србије, не иду баш сви у Лондон, Њујорк и Берлин, него најчешће у неке селендре.

У западној Европи, нашем узору за све, скупљи су станови и куће ван градских центара од оних у центру. Идила мирног живота је одавно на цени, бука и стрес су снизили цену квадратног метра у великим градовима. А ни о релацији урбано-рурално. Зато, ставити на тас гарсоњеру у Београду и кућу са окућницом у унутрашњости као алтернативу, дилема је коју свако понаособ мора да реши. Уз све иде и дилема, ко је задовољнији, онај ко направи велики успех у малој средини или онај ко постигне мали успех у великој. На ово питање не постоји довољно добар одговор.

Ко сме, на пример, да тврди да се за деценију или две нећемо примаћи ономе што се назива европски стандард, па оно што је данас у нашој провинцији скоро багателно, не стане раме уз раме, по ценама, са становима на Врачару или Дорћолу. Па ето добре инвестиције, је л’ да! Није реч о опклади него о визији.