Америка: Патриотска цуцла

Специјално за „Политику”

Вашингтон– На аеродрому у Вашингтону, уобичајена слика. Мајка са ситном децом дочекује свог хранитеља из Ирака. ’Ајде што она носи мајицу са бојама и звездицама америчке заставе, и што су деца на цртежима уз сунце и цвати трешње (јапанске трешње управо цветају и тако пружају фантастичну кич позадину за америчке симболе на вашингтонском молу, Обелиск, Конгрес и остале громаде престоничке архитектуре ) исписала добродошлицу свом и америчком хероју, али чак је и одојчету у колицима дато да се забавља патриотском цуцлом. Окачена о плаво-белу-црвену звездану врпцу, савитљива гума, оивичена је звезданим оквиром.

Они су од рођења задојени млеком љубави према великој благословеној домовини, рекла ми је са мешавином зависти и презрења једна америчка Српкиња која је своје момке успела да научи косовском епском циклусу упркос томе што од првог разреда похађају америчке школе. Приде, кад баби и деди честитају рођендане, то наравно пишу ћирилицом не грешећи ни ч ни ћ.

Свакога јутра од првог основне, до четвртог гимназије, пре него што почне било какво друго подучавање, ђаци се у школама широм земље са десним дланом на срцу усправно заклињу застави и нацији. Овај завет првобитно је срочен поводом прославе 400 година „открића Америке”(1892) и састојао се од двадесетак речи, али су му временом додавани појачани патриотски сокови и јасније одреднице. С обзиром да су САД, састављене од имиграната из целог света, морало се, на пример појаснити да се обећање даје застави Сједињених Америчких Држава а не некој која припада првобитној отаџбини имигрантске нације. Највећи проблем наступио је када је 1954. председник Двајт Ајзенхауер у заклетву убациоБога. Објаснио је да ће се на тај начин потврдити значај вере у америчком наслеђу, и будућности, и да ће се трајно ојачавати „духовно оружје наше земље”, као „најснажнији подстрек у рату и у миру”…Од онда траје полемика и незадовољство оних који нису хришћани, али се свеједно идентификују као Американци. И немају ништа против заклињања на верност застави и држави, све док их не терају да се клањају Богу у кога не верују. Но сви покушаји да се Бог избаци из патриотског завета остали су до данас без успеха. Као што су пропали појединачни покушаји, да се ова заклетва изостави из свакодневне јутарње обавезе свих ђака током дванаестогодишњег школовања.

Одојче које са патриотском цуцлом чека да први пут угледа свог оца, повратника из ирачког рата, тек ће имати прилике да се у животу увери колико је грозничава национална симболика њене мајке била оправдана. Јер како су о томе посведочили изврсни новинарски подухвати пулицероваца из „Вашингтон поста” болнице за рањене и осакаћене америчке ратнике, пре личе на сиротишта из Дикенсових романа, него на лечилиште за оне који су највише дали својој отаџбини. Дела говоре више од бескрајног звецкања свечаним заклетвама и националним симболикама.