Шешељев судија

Француз Жан Клод Антонети,председавајући судског већа које суди Војиславу Шешељу још није прочитао књигу Карле дел Понте „Лов, ја и ратни злочинци“. Одговарајући на захтев оптуженог да се Хашки трибунал изјасни о тврдњама из њених мемоара он је рекао да је видео само неколико новинских текстова.

Позивајући се на изводе из књиге које је објавила „Политика“ под насловом „Ђинђић: Води Шешеља и немој више да нам га враћаш“, Шешељ тврди да је бивша главна хашка тужитељка потврдила да је 2003. године оптужницу против њега подигла на захтев бившег премијера Србије Зорана Ђинђића што доводи у питање валидност оптужнице и због чега, по њему, она треба кривично да одговара.

Вероватно у жељи дазаинтересује председавајућег Шешељ га је обавестио да је Карла и њега споменула тврдећи да о Шешељевом праву на правично суђење осим Антонетија и Шешеља нико не размишља.

Као и много пута до сада Антонети је изразио спремност да оптуженом изађе у сусрет и да ако треба Карлу позове у судницу како би објаснила о чему је реч. Међутим, преостала два члана судског већа судије Фредерик Хархоф из Данске и Флавија Латанци из Италије се нису изјашњавали о овом питању, а пошто су до сада, кад год је судско веће већало, они Антонетија надгласавали резултатом 2:1 питање је и како ће се завршити и ово са Карлиним мемоарима.

Лидер радикала је протеклих година тужио секретара трибунала Ханса Холцијуса, скоро све заступнике тужилаштва и судије које су му се замериле, али за сада изгледа да је задовољан Антонетијем који је и сам једном приликом рекао да „срећом“ није на Шешељевој листи непожељних судија.

Злобници тврде да је он освојио Шешеља хвалећи његову интелигенцију и енциклопедијско знање.

Међутим, симпатије су се изгледа јавиле чим је Шешељ добровољно покуцао на врата трибунала. Он је стигао у Хаг 24. фебруара 2003.године. Четири дана касније, 28. фебруара, тужилаштво је тражило од претресног већа да му се додели бранилац у приправности, а 9. маја 2003. претресно веће је донело такву одлуку.

Антонети је тада, као члан судског већа, издвојио мишљење. Он је сматрао да, ако стварно постоји опасност да опужениврши опструкцију процеса, треба да се одреди помоћник суда у овом предмету, а да се не дира право оптуженог да се сам брани.

Наредне четригодине Шешељ је водио борбу и 8. децембра 2006. године жалбено веће је, пошто је ступио у штрајкглађу, одлучило да му врати право да се сам брани. После штрајка, с обиром на то да је он тражио да се изузму све судије које су му оспоравале право на одбрану, у трибуналу су се досетили да постоји један судија на кога Шешељ не би имао приговор. И онда је судија Антонети преузео предмет као четврти претпретресни судија. Када је постао председник судског већа он је рекао да Шешељ има право да се сам брани. Регистровани су његови правни саветници. Антонети је одлучио да Шешељ има право да средства УН користи за финансирање своје одбране. У доношењу ове одлуке он је тражио и мишљење правних саветника УН који су се са њим сложили, али ова одлука још није спроведена у дело. Затим, он је Шешељу омогућио да сва документа добија на српском језику и на папиру.

Шешељ му није остао дужан. Похвалио је његово„разложно, трезвено, зрело правничко размишљање“.

Иначе Антонетија бије глас да је антиглобалиста.

Сматра се и да он више поштује континентално право од англосаксонског, али он очигледно чита свеподнеске, активно учествује у испитивању сведока и у сваком моменту показује висок степен коректности и професионализма.

Примећено је и да будно прати шта пише београдска штампа.

Шешељу се суди за говор мржње. Иако оптужени и његови правни саветници сматрају да је велики проблем што у судници често не разумеју да је Шешељ нешто рекао у шали, као например да четници кољу кашикама за ципеле, Антонети је изгледа ушао у срж српског језика. Једном приликом је, рецимо, рекао да папири којеШешељеви саветници шаљу у трибунал стижу „куд који мили моји“.

Жан Клод Антонети је рођен 13. јула 1942. године у Француској.

Прво је радио као државни службеник.

Од 1979. до 1984. у Министарству правде био је шеф кабинета директора Управе затвора, а затим шеф кабинета директора Службе за цивилне послове и чувара пречата.

Наредне две године био је правни саветник за питања европске економске сарадње, па шеф Одељења за комуникације при Министарству правде.

Јавни тужилац у Сенлису постао је1987. године.

У два наврата од 1991. до 1995. и од 1997. до 1998. био је потпредседник Вишег суда у Паризу.

У његовој биографији пише и да је биоправни саветник француског председника Жака Ширака

У јулу 2002. постао је председавајући судија Апелационог суда у Паризу.

Од септембра 2002. до данас члан је Саветодавне комисије за људска права.

Судија Хашког трибунала је 1. октобра 2003. године.