Зрачак варљиве наде

Редитељ Дејан Мијач на Великој сцени Атељеа 212 поставља интриганти комаднемачке ауторке Дее Лоер„Невиност”. Деа Лоер (1964) за своје комаде „Олгин простор”, „Тетовирање”, „У туђем дому”добила је велики број награда. Немачка и европска културна јавност са посебном пажњом прати њен драмски рукопис.

Драма „Невиност” у деветнаест малих сцена бави се ликовима са периферије друштва, њиховим страховима, жудњама, потребама, проблемима, али и надама.

Ово је прво извођење неког делаДее Лоер у Србији. Познато је да брижљиво бирате текстове и екипе сарадника са којима радите. Који Вас је импулс водио да поставите комад „Невиност”?

„Невиност”, најновији комад Дее Лоер, награђенаје Бихнеровом наградом за најбољи текст објављен на немачком језику у прошлој години. У питању је релативно млада ауторка, али је, судећи по написима у тамошњим стручним часописима, већ постала водећи драмски писац на тим просторима. Обасипају је невероватним похвалама и са огромном пажњом прате сваки њен нови текст. Који ме је импулс водио? Онај што се зове светлост на крају тунела! Када је мрак, и безизлазно стање у којем се појединац или друштво налази, то је онај зрачак варљиве наде. Овај комад говори о ништавилу и о нади. Мислим да је Деа Лоер на посебан начин оптимистичан писац, који упућује позив новог хуманизма. Интересантно је да Деа Лоер долази из западне земље, и доноси нам слике из којих видимо да ни код њих   није тако блиставо, иако је у питању једна од економски водећихземаља. Да су, без обзира на то, проблеми слични нашим и да на свету не постоји тачка која није захваћена посебном врстом пошасти која не прави разлике међу развијеним и неразвијеним земљама. Лично мислим да су, у сваком случају, у питању жртве мондијализма.

Деа Лоер бави се људима са маргине који не изражавају бунт, али се и не мире са таквим животом...

Комад „Невиност” нема такву револуционарну поруку. Револуције су истрошене, оне не производе никакву формулу за отпор. Оно што може да буде спасоносно налази се у сваком човеку појединачно, и ако будемо обратили пажњу на то да друштво чине појединци, да шума није важнија од појединачног дрвета, онда ћемо бити на правом путу. То нарочито важи за људе који мисле да им је дато од Бога, или не знам од кога да буду креатори будућности. Ту су у првом реду политичари. Лично сањам одану, иако знам да ганећу дочекати, у којем се догађа предизборна кампања, и да то није активност која покушава да код мене пробуди аверзију, или мржњу према другоме. Једноставно, неко ме некад пробуди у поноћ и тихим гласом ми саопшти да би можда било добро да размишљам у свом интересу, а не да ме харангира, притиска, опседа,  плаши, да сејући панику и мржњу проповеда о нечему штаја не могу да схватим. То не ваља и то треба искоренити у циљу здравствене заштите појединца и друштва. Ту видим мисију и разлог постојања оваквих комада.

Колико комади Дее Лоер имају сличности са нашим савременимдрамским текстовима?

Има сличности са нашим ауторима, нарочито у драматуршкој   техници,начину на који саопштава своје идеје. Деа Лоер је једна од најталентованијих модерних ауторки. После Саре Кејн бољу нисам срео. У њеном комаду „Невиност” има самоће, смрти, болести, жудње, али и нежности. Има и наде и суровости. Сви знамо оно „није живот што и пољем прећи”. Знамо то и сви живимо такве тренутке.Лоерова не прича причу једног јунака или групе, код ње се укрштају различите приче. Личи на омнибус, на основу кога се не може изоштрити јединствени став или оцена о нечему. Није ни мозаички сложено, нити  нешто као шаренолика целина, него је то нешто јако разбијено. Нешто што на први поглед нема неке нарочитемеђусобневезе. Није кохерентно, напротив врло је дисонантно, али у збиру производи   олакшавајући утисак, као када се човек пробуди после тешког сна. И када помислида је то био ето само један тренутак, јер и у најгрозоморнијем сну ми увек имамо делић свести који нам каже да је то, ипак, само сан. У свему овоме има нешто што нас искупљује, јер док сањамо ми поуздано знамо да смо живи.

Прича је очигледно више него занимљива, оригинална, модерна, узбудљива... Какав задатак, удео, остављате публици?

Овај драматуршки предложак рачуна на публику која га сама домишља и монтира. Уосталом, још је рано говорити о једној представи у настајању. Видећемо.

Позориште реагује на догађаје у друштву. Опипава његов пулс,  крвоток... Каква је његова реакција на дати тренутак?

Наше позориште, по мени, није критички расположено према друштву. Наше позориште зна да је наше друштво као ретко када у тешком стању које се манифестује расцепом и страшном недоумицом... Због тога позориште саосећа и предлаже мале рецепте, мале кораке који би олакшалибол и пробудили наду, да ипак свему овоме има краја. Ово говорим зато што сам лично узбуђен и збуњени не видим могућност, бар за мога живота, да изађемо на зелену грану. Ова представа је покушај утехе. И вама нудим ту утеху, зато и радим „Невиност”, са пуно саосећања, због невоља, саживота, једноставнокао да кажем: ево, нека смо хендикепирани људи, људи са недостацима, хајде онда да нам буде лепше и лакше.

Борка Требјешанин

---------------------------------------------------------------

Нова осећања

При крају смојош једне позоришне сезоне. Шта је ново донела и да ли наслућујете неки помак, искорак појединца, групе... ?

Чини ми се, а волео бих да сам у праву, да ето и ми имамо право на неку поуздану наду, бар што се тиче редитељског подмлатка. Врло сам задовољан оним што наговештавају најмлађи редитељи. То ми је пријатно сазнање. И у драматургији има помака. Интересантно је да драме пишу углавном девојке. Мислим да је у питању одговор на нови сензибилитет. Мушкарци су склонији да се баве бизнисом, а жене се све више окрећу уметности; наравно, има и мушкараца који пишу, али жене су не само код нас него и у свету узеле превагу. Драго ми је да жене пишу,  јер је то свеж угао гледања. То такозвано женско писмо не значисамо „хајде да и жене имају право да нешто кажу” него је заиста ново и свеже сведочење о свету који нас окружује. Мушкарци су некад били они који су третирали најважнија женска питања и писали су јако добро и тачноо женама. Мислим да сам Наташу Ростовубоље познавао него било коју жену са којом сам био у животу. Такви су били ликови Мадам Бовари, Нора, Хеда Габлер, Ана Карењина... Сви они  превратнички ликови за положај жене у друштву. А данас је занимљиво како жене виде нас мушкарце. То је изванредан скенерснимак. Виде нас тачно како треба. Нема ништа од идолократије мушких вредности. Мушке ствари су воља за моћи, жеља за узбуђењима и сензацијама, то су доскоро биле најважније покретачке силе пресудне у историји. Данас полако надвладавају нова осећања, а то је у великом делу заслуга онога што савремена жена изражава у уметности.