Интервју са историјом

Специјално за "Политику"
Фиренца - Прошло је годину дана од смрти Оријане Фалачи (Фиренца, 29. јун 1929-15. септембар 2006), италијанске књижевнице и новинарке, прве жене у Италији која је као ратни дописник извештавала са фронтова у Вијетнаму, пратила конфликте између Индије и Пакистана, у Јужној Америци и на Средњем истоку. Тим поводом, од 15. септембра, у палати Лита у Милану, биће отворена изложба-омаж која, са близу 400 предмета, рукописа, свезака са белешкама, кратких филмова и фотографија, од којих је већина до сада необјављена, реконструише изузетан живот и каријеру ове фирентинске новинарке и књижевнице.


Дефинисана као једна од најчитанијих и највољенијих аутора у свету (15 књига преведених на више од 30 језика и продатих у 20 милиона примерака широм света), Оријана Фалачи писала је и сарађивала са многим новинама и часописима међу којима су били Њујорк тајмс магазин, Лајф, Нувел обзерватер, Штерн, Вашингтон пост… У сећању су остали и незаборавни интервјуи које су овој импулсивној репортерки, понекад непредвидивој а често убојитог пера, дале важне политичке личности 20. века као што су: краљ Хусеин, Јасер Арафат, Реза Пахлави, Хенри Кисинџер, Индира Ганди, Голда Меир, Вили Брант, Гадафи и ајатолах Хомеини (приликом разговора Фалачи га је апострофирала као "тиранина" и скинула чадор који је била обавезна да носи)...

Шифрирано име "Емилија"… За време Другог светског рата тако су звали Оријану када је, као девојчурак, преносила илегалне поруке. Сићушна и крхка, ниска за свој бицикл, Емилија-Оријана је успевала да достави тајне поруке и новине партизанима по фирентинским брежуљцима. Највероватније захваљујући свом детињастом лицу и плетеницама, пролазила је готово незапажена поред немачких стражара, па су и мислили да је човек који је једном са Оријаном прошао поред њих на бициклу девојчицин отац или стриц. Нису могли ни да сањају да је он био енглески војник у бекству.

У необјављеном чланку који је представљен на изложби, Фалачи се присећа свог невеселог детињства које јој је послужило као одлично привикавање на дисциплину, и сазнање да живот није лагана авантура: "Научила сам да разумем нелогичност, глупост, лудило..." После класичне гимназије коју је са најбољим оценама завршила годину дана пре рока, Оријана се уписала на Медицински факултет који је, због слабе материјалне ситуације, убрзо напустила да би се у потпуности предала новинарству. У седамнаестој години већ је репортер у локалном фирентинском листу, а са двадесет реализује свој први сан - "освојила" је насловну страну престижног недељника "Еуропео".

Када су је упитали које околности су биле значајне за њену каријеру, Фалачи је прецизирала: "Пре свега, чињеница да припадам либералној и политички ангажованој породици. Затим, херојски дани италијанског покрета отпора против фашизма које сам у детињству преживела уз мог оца, лидера покрета. И, још, чињеница да је Фирентинка… Ипак, понекад се питам да ли је најзначајније то што сам рођена као жена и сиромашна. Када си жена, мораш више да се бориш. Да више видиш и мислиш, и да будеш креативнији. Исто је и кад се родиш сиромашан. Преживљавање је велика мотивација".

Оријанини упади у политику одликују се не само стилском оригиналношћу већ и страственим антитоталитаристичким гласом - против фашизма у Италији, војног режима у Грчкој, против ратова и слабости западног света. Књижевница је нагласила: "Има момената, у животу, када ћутање постаје грех и говорење постаје обавеза. Грађанска дужност, морални изазов, категорички императив коме се не можемо отети." ("Бес и понос", 2001.)

Последњих година, у књигама и чланцима наилазимо на чврсто опредељење Фалачијеве против исламског фундаментализма. Њено мишљење да свет присуствује планском покушају муслиманског света да исламизује Запад, који ће неизбежно довести до судара цивилизација, распламсао је дискусију: било је оних који су сматрали да је ауторка прешла границе нормалне књижевне и политичке полемике, док су други мислили да је само изразила оправдана страховања многих у свету.

Опхрвана тешком болешћу, Фалачи се из Њујорка, где је живела последњих петнаестак година, вратила у Фиренцу у великој дискрецији, одлучивши да последње дане проведе у родном граду. Сахрањена је на гробљу Алори у породичној гробници, поред споменика њеном животном сапутнику Панагулису. Са ковчегом, у гроб су положени примерак листа Коријере дела сера, три жуте руже и "Златни флорин" (награда коју Фиренца није доделила Фалачијевој), посмртни поклон пријатеља Франка Зефирелија.