Без мржње и љубоморе

Прошло је десет година откако је Вуду Попај, рођен у Земуну, објавио деби албум. Чим се појавио на домаћој музичкој сцени издвојио се креативношћу и оригиналним стилом. Тада је изјављивао да „свако треба да уради само једну ствар – да слуша, чита и дефинише, јер не постоји реч којом би објаснио оно што ради”.

Иако је током протекле деценије снимио пет албума, Раденко Стојановић, алијас Вуду Попај, каже да је задовољан резултатом. Поготово због тога што је, како истиче, целога живота био маргинализован. Упркос томе, остао је, каже, нормалан!

Наслов новог албума „Сви унутра”, који је крајем прошле године објавио за ПГП-РТС, симболизује борбу за заједнички циљ:

– Потребно је освежење и нова енергија нашој култури. У прилици смо да видимо само оно што се дешава у Београду, иако у Србији постоји много интересантних аутора који имају доста тога паметног да кажу. Од те идеје је све кренуло. У Београду се све сервира на силу, пуно је агресије, пропагирају се погрешне вредности. Питам се где су борци против насиља. Београд је потпуно иструлио изнутра. Владају лицемерје, исфолирани људи, љигавост. Не води се рачуна о томе шта се говори, како се треба понашати. У унутрашњости је, ипак, другачија ситуација. Бранећи себе, ја браним и Београд – изричит је Вуду Попај.

Сматра да овде свако гледа своје интересе. Очекивања се, најчешће, не поклапају са реалношћу, јер није дошло до правих промена.

– Све се сређује по партијској линији, битно је да ли си у неком клану… Зато сам се определио да албум објавим за ПГП-РТС. Пошто на албуму нема никога из Београда, помислио сам да се челницима ПГП-а то неће свидети, али они су се одушевили.

Истиче да све сам ради, што је, како признаје, велики терет. Али, ради оно што воли.

– Било би добро када би још људи овај посао схватили као мисију. Мени је Бог дао таленат, али и обавезу да људе, на неки начин, едукујем и забављам. Разликујем се од музичара који штанцују албуме, без икакве вредности. Овде клинци прво размишљају о томе како да постану познати и богати, па тек онда чиме ће да се баве у животу. Код мене је то ишло спонтано. Када волим нешто да радим, не размишљам о томе на какав ће то одјек да наиђе. На сву срећу, успело је. Када би више музичара било окренуто квалитету, могли бисмо сви заједно да упутимо исправну поруку, да створимо здраву климу, позитивну атмосферу, осећај да постоји нада…

Признаје да га је срамота од неких појединаца који представљају хипхоп на београдској сцени. Нимало му се не свиђа састав „Бед копи”, чија су два члана недавно учествовала у „Великом брату”.

– Они на ружан начин представљају репере. Својевремено су ме молили да снимимо заједничку песму, а потом су по медијима покушавали својим изјавама да умање мој значај. То довољно говори о њиховом карактеру, о томе да копирају… Али, ево свиђају ми се „Сајси”. Имају позитивну енергију, идентитет, гурају једну урбану причу која је потребна овом граду.

Музика му није једина преокупација у животу. Аутор је стрипа, одмалена пише. Каже да је од писања све кренуло, док је музика дошла спонтано.

– Радећи у „Књижевним новинама” упознао сам Љиљану Шоп и када је прочитала моје стихове рекла ми је да, ако то не буде ишло уз неку музику, неће доћи до шире публике. Тако је почела моја музичка каријера. Недавно сам написао и књигу прича и путописа из Грчке, Мађарске, Србије. Мислим да ће то бити интересантно публици, јер су то интимне исповести. Писано је углавном у првом лицу, прилично једноставно и књига ће се звати „Од појаса до дна”. Састојаће се од осам прича, али и неких „укрштених речи” због којих ће читаоци морати мало више да размишљају.

Прошле године снимио је и филм „Напад на станицу експрес”, чији је сценариста и коредитељ. Попајев филмски деби може се наћи само на дивидију.

– Пошао сам од тога да публика иде у биоскоп да би се смејала од срца. Окупио сам људе који су, углавном, натуршчици, али умеју да импровизују и имитирају. Задовољан сам резултатом, ако узмем у обзир услове у којима сам радио. Филм има још један мотив, а то је да прикаже дисхармонију међу људима. Данас више нико никог не слуша, тако да се у филму симболично не слажу тон и слика. Очекујем да ће као неки наши стари филмови, који се од пуштања излижу, моје остварење имати другачију судбину – да ће се за 20 година, када све буде како треба у овој земљи, тон и слика природно сложити.

Вуду Попај нам прича да воли изазове. Нови изазов који је пред њим јесте сценарио за једну позоришну представу.

Изазов је и да се победе мржња и љубомора, да докажемо да може да се опсује и без псовке, да променимо ствари. Много младих људи, који се такође осећају резигнирано, разочарано, који имају енергију да одговоре на те изазове, подржало је овај албум.

Протеклих дана са својим пратећим бендом „Сиктер фелерс” одржао је концерте у Зајечару, Републици Српској и на Академији. Каже да људи углавном позитивно реагују на његов нови албум.

– Чини ми се да сам погодио очекивања публике. Зато имам разлога за оптимизам – закључује Вуду Попај.