Bez mržnje i ljubomore

Prošlo je deset godina otkako je Vudu Popaj, rođen u Zemunu, objavio debi album. Čim se pojavio na domaćoj muzičkoj sceni izdvojio se kreativnošću i originalnim stilom. Tada je izjavljivao da „svako treba da uradi samo jednu stvar – da sluša, čita i definiše, jer ne postoji reč kojom bi objasnio ono što radi”.

Iako je tokom protekle decenije snimio pet albuma, Radenko Stojanović, alijas Vudu Popaj, kaže da je zadovoljan rezultatom. Pogotovo zbog toga što je, kako ističe, celoga života bio marginalizovan. Uprkos tome, ostao je, kaže, normalan!

Naslov novog albuma „Svi unutra”, koji je krajem prošle godine objavio za PGP-RTS, simbolizuje borbu za zajednički cilj:

– Potrebno je osveženje i nova energija našoj kulturi. U prilici smo da vidimo samo ono što se dešava u Beogradu, iako u Srbiji postoji mnogo interesantnih autora koji imaju dosta toga pametnog da kažu. Od te ideje je sve krenulo. U Beogradu se sve servira na silu, puno je agresije, propagiraju se pogrešne vrednosti. Pitam se gde su borci protiv nasilja. Beograd je potpuno istrulio iznutra. Vladaju licemerje, isfolirani ljudi, ljigavost. Ne vodi se računa o tome šta se govori, kako se treba ponašati. U unutrašnjosti je, ipak, drugačija situacija. Braneći sebe, ja branim i Beograd – izričit je Vudu Popaj.

Smatra da ovde svako gleda svoje interese. Očekivanja se, najčešće, ne poklapaju sa realnošću, jer nije došlo do pravih promena.

– Sve se sređuje po partijskoj liniji, bitno je da li si u nekom klanu… Zato sam se opredelio da album objavim za PGP-RTS. Pošto na albumu nema nikoga iz Beograda, pomislio sam da se čelnicima PGP-a to neće svideti, ali oni su se oduševili.

Ističe da sve sam radi, što je, kako priznaje, veliki teret. Ali, radi ono što voli.

– Bilo bi dobro kada bi još ljudi ovaj posao shvatili kao misiju. Meni je Bog dao talenat, ali i obavezu da ljude, na neki način, edukujem i zabavljam. Razlikujem se od muzičara koji štancuju albume, bez ikakve vrednosti. Ovde klinci prvo razmišljaju o tome kako da postanu poznati i bogati, pa tek onda čime će da se bave u životu. Kod mene je to išlo spontano. Kada volim nešto da radim, ne razmišljam o tome na kakav će to odjek da naiđe. Na svu sreću, uspelo je. Kada bi više muzičara bilo okrenuto kvalitetu, mogli bismo svi zajedno da uputimo ispravnu poruku, da stvorimo zdravu klimu, pozitivnu atmosferu, osećaj da postoji nada…

Priznaje da ga je sramota od nekih pojedinaca koji predstavljaju hiphop na beogradskoj sceni. Nimalo mu se ne sviđa sastav „Bed kopi”, čija su dva člana nedavno učestvovala u „Velikom bratu”.

– Oni na ružan način predstavljaju repere. Svojevremeno su me molili da snimimo zajedničku pesmu, a potom su po medijima pokušavali svojim izjavama da umanje moj značaj. To dovoljno govori o njihovom karakteru, o tome da kopiraju… Ali, evo sviđaju mi se „Sajsi”. Imaju pozitivnu energiju, identitet, guraju jednu urbanu priču koja je potrebna ovom gradu.

Muzika mu nije jedina preokupacija u životu. Autor je stripa, odmalena piše. Kaže da je od pisanja sve krenulo, dok je muzika došla spontano.

– Radeći u „Književnim novinama” upoznao sam Ljiljanu Šop i kada je pročitala moje stihove rekla mi je da, ako to ne bude išlo uz neku muziku, neće doći do šire publike. Tako je počela moja muzička karijera. Nedavno sam napisao i knjigu priča i putopisa iz Grčke, Mađarske, Srbije. Mislim da će to biti interesantno publici, jer su to intimne ispovesti. Pisano je uglavnom u prvom licu, prilično jednostavno i knjiga će se zvati „Od pojasa do dna”. Sastojaće se od osam priča, ali i nekih „ukrštenih reči” zbog kojih će čitaoci morati malo više da razmišljaju.

Prošle godine snimio je i film „Napad na stanicu ekspres”, čiji je scenarista i koreditelj. Popajev filmski debi može se naći samo na dividiju.

– Pošao sam od toga da publika ide u bioskop da bi se smejala od srca. Okupio sam ljude koji su, uglavnom, naturščici, ali umeju da improvizuju i imitiraju. Zadovoljan sam rezultatom, ako uzmem u obzir uslove u kojima sam radio. Film ima još jedan motiv, a to je da prikaže disharmoniju među ljudima. Danas više niko nikog ne sluša, tako da se u filmu simbolično ne slažu ton i slika. Očekujem da će kao neki naši stari filmovi, koji se od puštanja izližu, moje ostvarenje imati drugačiju sudbinu – da će se za 20 godina, kada sve bude kako treba u ovoj zemlji, ton i slika prirodno složiti.

Vudu Popaj nam priča da voli izazove. Novi izazov koji je pred njim jeste scenario za jednu pozorišnu predstavu.

Izazov je i da se pobede mržnja i ljubomora, da dokažemo da može da se opsuje i bez psovke, da promenimo stvari. Mnogo mladih ljudi, koji se takođe osećaju rezignirano, razočarano, koji imaju energiju da odgovore na te izazove, podržalo je ovaj album.

Proteklih dana sa svojim pratećim bendom „Sikter felers” održao je koncerte u Zaječaru, Republici Srpskoj i na Akademiji. Kaže da ljudi uglavnom pozitivno reaguju na njegov novi album.

– Čini mi se da sam pogodio očekivanja publike. Zato imam razloga za optimizam – zaključuje Vudu Popaj.