БАЛАДА О НАЛИВПЕРУ

Плаво пенкало Божидара Ђелића, на неки начин улази у српску историју. Можда ће га потписник чувати у свом личном музеју успомена, па много касније показивати ту знамениту писаљку унуцима. Шта ће то њима значити, тешко је да се наслути из ове кошмарне српске стварности. Али, ипак, потпис на споразуму означио је снажну границу између изолације и наде. И скоро извесно избио из руку најснажнији адут рестаураторима санитарног кордона.

После потписивања, видно узбуђени Ђелић је одржао сасвим добар говор, рекавши на крају за себе да је српски патриота, и да је његов посао у Луксембургу патриотски чин.

Међутим, родољубље је чудан појам, у оквиру њега свашта је могуће. Емоције према отаџбини мери свако како му се ћефне. Тако у Србији има углавном онолико издајника колико и патриота. Још пре одласка српске делегације на важно путовање у Луксембург, група атестираних родољуба им је претила хапшењем. И то још на аеродрому, кад се буду враћали после „нечувеног антидржавног акта и издаје Србије!“

Док се мастило из Божиног пенкала сушило, у Србији су започеле гласне и слабо контролисане тужбалице. Као да су се однекуд вратили чувени тумачи мисли знамените Мире Марковић. „Антидржавни чин“, то је била кованица за све прилике.

Ту се може додати и да је српска делегација ставила свој потпис на „независност Косова“. Али и приглупа парафраза Тајне вечере, уз досетку да је потпис, у ствари „Јудин печат“! На читаоцу је да се досети ко би то, у окружењу смерних апостола могао да буде Христ. И ко посипа `ладном водом Понтија Пилата док овај пере руке.

За сваки случај је најављивано да ће нови сазив српског парламента поништити Уговор још на првој седници. Напросто, „нови сазив“ гори од жеље да се што пре састави, све у циљу поништавања, мада се не зна ко ће се тамо све наћи, и у ком својству.

Да видимо шта би то могло да смета групацији која се противи Споразуму о стабилизацији и придруживању! Рецимо, како да потписујемо било шта са њима „кад иста Европа одузима 15 одсто српске територије!“

Та верзија „патриотског“ гарда одавно је пробијена, услед недостатка добрих идеја у одбрани покрајине. Или због много глупости и потцењивања здравог грађанског разума у покушају да се пораз експлоатише бесконачно дуго.

То је група људи која је, и поред обећања да ће „сачувати Косово“ доживела тежак политички слом. У том исходу стоји и снажна хипотека учинака бившег режима, за који ће весели Дачић рећи „да се тек сада види да је водио добру политику“. Он то може да каже само због тога што неуспешни чувари Косова нису демонтирали систем који је довео до губитка територије.

Због тога је и флертовање ДСС са радикалима производ једне обрнуте политичке еволуције, дакле потпуно природно стање ствари. После Луксембурга чини се да је њихов загрљај неизбежан, уз реалну сумњу да у томе може бити довољно делотворне страсти.

Таман кад је антиевропски талас почињао да буја, а мислиоци трагали за што увредљивијим паралелама, јавио се Сергеј Лавров из Москве. Његова изјава је пуна вангла ледене воде на српски надрипатриотски пламен. Лавров сматра да је споразум са ЕУ ваљало потписати много пре, али „боље икад него никад“.

Српски технички премијер је нашао да је за њега врло повољно да се сложи само са првим делом реченице, а да забашури други. Он није могао да се спори са Сергејем, али ни да се сложи, па га је селективно „прећутао“, таман као и члан 35. Споразума о стабилизацији и придруживању. То је морало да доведе до пометње међу тумачима „правилног“ става, уз тражење излазне формулације и логичног поимања изјаве руског министра.

Та акутна забуна пореметила је утврђену стратегију аверзије према ЕУ, јер прети даљем паду рејтинга. Ако се настави са тврдокорним изолационизмом, губе се либералнији симпатизери, ако се направи нови салто мортале, то се политички тешко може преживети.

Због тога су вести из Луксембурга и Москве непријатни ударци за менталну коалицију СРС-ДСС. Уговор нуди много наде, оптимистичке визије, живот, путовања, инвестиције. Крај амбијента у коме надримесије постају први људи.

Они којима недостају визије, не би знали шта да раде са својом изборном победом, осим да живе на њеним развалинама. И да руше само оне уговоре који бар наговештавају нешто добро. Рекосмо ли већ да овде свака велика штета може бити проглашена врхунским отаџбинским подвигом, па и слабоумни пројект самоизолације.

Шта би било са пенкалом којим би некакав спикер новог парламента потписао раскид са светом! И на ком месту, и са каквим памћењем би се у будућности срели Божини и његови унуци?

Али пре тога, свако од нас ће употребити свој плајваз!