Било једном на Газиместану

Није Александар Вучић лагао када је рекао да је говор у северном делу Косовске Митровице писао недељама. Управо се седмицама уочи његовог обраћања Србима подгревала репризна газиместанска атмосфера, а судећи према ономе што је изговорио, сада је јасније зашто је и он сам додавао угаљ у медијске пећи.

Ако су Срби очекивали да ће коначно сазнати нешто више о географији, Вучић се, посматрајући другове камараде и народ који је ишчекивао детаљни план „салветократије” и исцртавања нових граница између Срба и Албанаца, заправо обраћао другим слушаоцима.

Један од њих је блиски сарадник Доналда Трампа, амерички сенатор Рон Џонсон, шеф комитета за унутрашњу безбедност, који у Београду није штедео похвале на Вучићев рачун, лаконски прелазећи преко примедби да је председник Србије благонаклоно говорио о историјској улози Слободана Милошевића.

Наравно да је Вучићу далеко више стало до тога како ће његе речи, обогаћене цитатима Борислава Пекића, чија дела постају неисцрпан резервоар његових јавних наступа, дешифровати Американци, него да ли ће помињање Слобе изазвати унутрашње немире Андреја Пленковића или Бакира Изетбеговића.

„Милошевић је имао највећу подршку, био је велики лидер, али резултати његове владавине за Србе су били веома лоши”, рекао је Вучић, сумирајући три деценије српских лутања, заблуда и пораза. Као да је хтео да каже: „Било једном на Газиместану.”

Некадашњи банкар, унапређен у вожда, заменио је менице националном фикцијом и покушајем преправљања историје у свету који није разумео и зато је његова поставка игре била осуђена на пропаст – ма како је последњи продужетак, своју одбрану у Хагу, савршено одиграо. Тако је од земље великих шанси, до које је добацивало камење срушеног Берлинског зида, као симбол нове Немачке и нове Европе, Слоба водио Србију, на крају растурену управо тим камењем и НАТО бомбама. Да ли заиста није веровао да је то велики обрт историје?

Зато је Вучићев говор био његов унутрашњи дијалог с Милошевићем и анализом његовог политичког тестамента. Да ли је Слоба пробудио успавани српски национализам, нудећи минули рад цара Лазара, или је само узјахао на његовом таласу, док су у узаврелом Београду, посматрајући га како улази у хеликоптер који га је водио ка Косову пољу, воду за њим просипали академици, епископи, кнегиње, принчеви и дизелаши, за овог Александра Вучића је мање важно. Онај Александар Вучић би, у сусрету с овим Александром Вучићем, данас сигурно скочио у море с трајекта којим је, као навијач Црвене звезде, путовао у Бари. Овај Вучић је то већ давно учинио. Гурнуо је оног старог у таласе и није му бацио појас. Потом је преузео политичке програме својих некадашњих либералних архинепријатеља, покупивши с новом идеологијом и неколико њих, задржавајући верне сараднике из патриотског блока уз себе.

Наравно да север Косовске Митровице није био место да Вучић подсећа на своју улогу у годинама расплета, већ тачка на којој је желео да поручи да би све било другачије да је Милошевић изговорио ову реченицу 28. јуна 1989. године: „Жеља ми је да Србија победи без крви, мртвих, ужаса и гробова. И да освоји будућност радом, знањем и децом, такве су битке пред нама.”

Критичари Вучићевих, често китњастих, говора задржали су пажњу на цитирању владике Николаја, што јесте била реторичка компензација за одсуство владика или свештеника на скупу – Сава Јањић је био оправдано одсутан – али је Вучић с те две реченице зацртао наратив своје прагматичне политике мира, лишене националне митоманије и рецитовања песама из косовског циклуса. Та политика је антитеза Милошевићеве најцитираније газиместанке поруке, садржане и у хашкој оптужници: „Опет смо пред биткама и у биткама. Оне нису оружане, мада ни такве још нису искључене.”

Свет с којим се Милошевић није разумео ту реченицу је схватио као најаву рата. Шта је знао Александар Вучић док је пажљиво скенирао свако слово и зарез свога говора? Да је судбина човека кога су Срби најпре масовно прогласили за божанство, а потом акламацијом ражаловали у нечастивог, слична судбинама осталих српских владара.

Отуда је Вучић још једном реплицирао Милошевићевом духу: „Србија ради, а не бије се ни с ким”, алудирајући на Слобину изјаву из 1991. године: „Ако не умемо да радимо, умемо да се бијемо.”

Направивши суштински отклон од последица Милошевићеве политике, Вучић је ипак оставио довољно простора значајном делу свог патриотског бирачког тела из корпуса ресетованих радикала да се не осећају издано, те га је ипак назвао великим лидером. Схватајући да ће у Кремљу такође пажљиво стенографисати његово обраћање, поручио је да Србија неће ући у НАТО и да ће задржати политику војне неутралности.

Најављивана рестаурирана идеја Добрице Ћосића о разграничењу није пропраћена цитатима из романа „Деобе”, већ песимизмом „да решење није на видику”. Уз молитву богу да га буде макар у наредних 10 или 20 година. Шта је тиме хтео да поручи Александар Вучић? Да ће владати још толико или да ће његов евентуални наследник, осим његове фотеље, морати да наследи и његову политику?

Као да је хтео да каже и странцима и Србима: „Слушали сте, бирајте!”