Bilo jednom na Gazimestanu

Nije Aleksandar Vučić lagao kada je rekao da je govor u severnom delu Kosovske Mitrovice pisao nedeljama. Upravo se sedmicama uoči njegovog obraćanja Srbima podgrevala reprizna gazimestanska atmosfera, a sudeći prema onome što je izgovorio, sada je jasnije zašto je i on sam dodavao ugalj u medijske peći.

Ako su Srbi očekivali da će konačno saznati nešto više o geografiji, Vučić se, posmatrajući drugove kamarade i narod koji je iščekivao detaljni plan „salvetokratije” i iscrtavanja novih granica između Srba i Albanaca, zapravo obraćao drugim slušaocima.

Jedan od njih je bliski saradnik Donalda Trampa, američki senator Ron Džonson, šef komiteta za unutrašnju bezbednost, koji u Beogradu nije štedeo pohvale na Vučićev račun, lakonski prelazeći preko primedbi da je predsednik Srbije blagonaklono govorio o istorijskoj ulozi Slobodana Miloševića.

Naravno da je Vučiću daleko više stalo do toga kako će njege reči, obogaćene citatima Borislava Pekića, čija dela postaju neiscrpan rezervoar njegovih javnih nastupa, dešifrovati Amerikanci, nego da li će pominjanje Slobe izazvati unutrašnje nemire Andreja Plenkovića ili Bakira Izetbegovića.

„Milošević je imao najveću podršku, bio je veliki lider, ali rezultati njegove vladavine za Srbe su bili veoma loši”, rekao je Vučić, sumirajući tri decenije srpskih lutanja, zabluda i poraza. Kao da je hteo da kaže: „Bilo jednom na Gazimestanu.”

Nekadašnji bankar, unapređen u vožda, zamenio je menice nacionalnom fikcijom i pokušajem prepravljanja istorije u svetu koji nije razumeo i zato je njegova postavka igre bila osuđena na propast – ma kako je poslednji produžetak, svoju odbranu u Hagu, savršeno odigrao. Tako je od zemlje velikih šansi, do koje je dobacivalo kamenje srušenog Berlinskog zida, kao simbol nove Nemačke i nove Evrope, Sloba vodio Srbiju, na kraju rasturenu upravo tim kamenjem i NATO bombama. Da li zaista nije verovao da je to veliki obrt istorije?

Zato je Vučićev govor bio njegov unutrašnji dijalog s Miloševićem i analizom njegovog političkog testamenta. Da li je Sloba probudio uspavani srpski nacionalizam, nudeći minuli rad cara Lazara, ili je samo uzjahao na njegovom talasu, dok su u uzavrelom Beogradu, posmatrajući ga kako ulazi u helikopter koji ga je vodio ka Kosovu polju, vodu za njim prosipali akademici, episkopi, kneginje, prinčevi i dizelaši, za ovog Aleksandra Vučića je manje važno. Onaj Aleksandar Vučić bi, u susretu s ovim Aleksandrom Vučićem, danas sigurno skočio u more s trajekta kojim je, kao navijač Crvene zvezde, putovao u Bari. Ovaj Vučić je to već davno učinio. Gurnuo je onog starog u talase i nije mu bacio pojas. Potom je preuzeo političke programe svojih nekadašnjih liberalnih arhineprijatelja, pokupivši s novom ideologijom i nekoliko njih, zadržavajući verne saradnike iz patriotskog bloka uz sebe.

Naravno da sever Kosovske Mitrovice nije bio mesto da Vučić podseća na svoju ulogu u godinama raspleta, već tačka na kojoj je želeo da poruči da bi sve bilo drugačije da je Milošević izgovorio ovu rečenicu 28. juna 1989. godine: „Želja mi je da Srbija pobedi bez krvi, mrtvih, užasa i grobova. I da osvoji budućnost radom, znanjem i decom, takve su bitke pred nama.”

Kritičari Vučićevih, često kitnjastih, govora zadržali su pažnju na citiranju vladike Nikolaja, što jeste bila retorička kompenzacija za odsustvo vladika ili sveštenika na skupu – Sava Janjić je bio opravdano odsutan – ali je Vučić s te dve rečenice zacrtao narativ svoje pragmatične politike mira, lišene nacionalne mitomanije i recitovanja pesama iz kosovskog ciklusa. Ta politika je antiteza Miloševićeve najcitiranije gazimestanke poruke, sadržane i u haškoj optužnici: „Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene.”

Svet s kojim se Milošević nije razumeo tu rečenicu je shvatio kao najavu rata. Šta je znao Aleksandar Vučić dok je pažljivo skenirao svako slovo i zarez svoga govora? Da je sudbina čoveka koga su Srbi najpre masovno proglasili za božanstvo, a potom aklamacijom ražalovali u nečastivog, slična sudbinama ostalih srpskih vladara.

Otuda je Vučić još jednom replicirao Miloševićevom duhu: „Srbija radi, a ne bije se ni s kim”, aludirajući na Slobinu izjavu iz 1991. godine: „Ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo.”

Napravivši suštinski otklon od posledica Miloševićeve politike, Vučić je ipak ostavio dovoljno prostora značajnom delu svog patriotskog biračkog tela iz korpusa resetovanih radikala da se ne osećaju izdano, te ga je ipak nazvao velikim liderom. Shvatajući da će u Kremlju takođe pažljivo stenografisati njegovo obraćanje, poručio je da Srbija neće ući u NATO i da će zadržati politiku vojne neutralnosti.

Najavljivana restaurirana ideja Dobrice Ćosića o razgraničenju nije propraćena citatima iz romana „Deobe”, već pesimizmom „da rešenje nije na vidiku”. Uz molitvu bogu da ga bude makar u narednih 10 ili 20 godina. Šta je time hteo da poruči Aleksandar Vučić? Da će vladati još toliko ili da će njegov eventualni naslednik, osim njegove fotelje, morati da nasledi i njegovu politiku?

Kao da je hteo da kaže i strancima i Srbima: „Slušali ste, birajte!”