Еколошки гутљај воде за Европу

Капавица – Није толико битно да ли је Капавица име добила по бунарској води која је, одозго низ камене громаде, капала и сливала се у двадесетак чатрња овог села понад Љубиња. Или је названа по нечем другом. Много важније је да, данас, сељани Капавице не дају да се огњишта гасе. Не дају да се забораве прошла времена када су овим крајем ходили људи жељни крви. Много важније је да сељани Капавице, иако скрхани тешким бременом прошлих времена, не дозвољавају да се прошлост похрани тамо где се сахрањују незнани јунаци.

Не зна се шта више обрадује намерника доласком у Капавицу. Да ли сусрет са домаћинима или гутљај воде из чатрње која се ничим не може загадити. Ничим, јер овде на стотине километара унаоколо, нема ни фабричког димњака ни било чега другог што би, са собом, донело поган модерних технологија.

Драган Пецељ, млад човек, није могао без своје Капавице. Фамилија му је у Љубињу, а он се са мајком Станом вратио на дедовину. У капавички засеок Чепруси. Јесте да је тешко, али од стада се неће. Уосталом, од стада живе и он и његови. Без обзира на то колико и како тешко време билo.

– Сви моји су давно са ђедом, из Капавице преселили у Љубиње. Данас се, међутим, враћамо тамо одакле смо отишли. Јер, овде се, и кад немаш месечна примања, може живети. И то добро – каже Драган Пецељ који чува стадо са стотинак коза и подсећа да на стотину километара унаоколо нема фабричких димњака ни загађења.

– Све што производимо, дакле млеко, месо и сир, могло би одмах у Европу. У земље Европске уније које жуде за здравом храном. Тога и таквог богатства требала би да, пре нас, буде свесна држава у којој смо – упозорава Драган.

Стада је у Капавици исто колико и сеоских нумера. А у свакој од њих понека прича.

У селу никада није било више од стотинак душа. Данас их је тек двадесетак. Углавном старијих. Са шест и више десетљећа на леђима. У Капавици је некада било и цура и момака. Биле су и две школе, а данас само успомене на њих.

Мало је знано да су недалеко Капавице, из Стањевића, Гојко Ђого и Рајко Петров Ного, да су корени Сергеја Барбареза познатог фудбалера из Љубомишље, а Здравка Чолића из Влаховића. Неки од њих никада нису ни били у родном крају. Старина Миленко Ђурић био би срећан да и они, али и бројни други, не забораве родни крај и корене урасле дубоко у херцеговачком кршу.

Спомен-плоче на локалитету Гувно подсећају на време зла када је, и на овим просторима, усташка кама, али у комшијским рукама, скончавала живот стотине, хиљаде Срба. Само у јуну четрдесет и прве усташе су, након тродневног мучења, живе и везаних руку и очију, на локалитету Гувно, у јаме бацили 160 Срба Капавице, Рђуса, Ћуковца, Влаховића и Ранковца. Уморили су све које су затекли на кућном прагу.

– Многи од џелата носили су на глави фес иако нису били Турци. Биле су то усташе из Равна у Попову пољу које су ми умориле и кума Ристу Клименту. Био је понос и најлепши момак у Херцеговини. Служио је Краљеву гарду – уздише старина.

Када су напунили јаме, усташе су свој крвави пир наставили стрељањем невиних људи. Косили су их редом. Све једног по једног.

– Када је дошао на ред, Јован Бркљач је замолио свог убицу да му скине повез са очију како би последњи пут видио родно село. Кад му је овај удовољио жељи, Јован је над главом угледао Мушана Бајрамовића са којим је пре рата радио у Дубровнику. Упитао га је зашто то чини, а он је одговорио – данас ја тебе, а сутра ће неко други мене – наставља Миленко своју причу.

Кад је то зло прошло, у Капавицу дођоше нова времена. Дођоше Титови комунисти.

– Ма колико били у праву, нису смели убијати жандаре. Јер ваљали би нам у борби против фашизма. Били су тада једини наоружани и обучени за борбу. Била је то велика грешка комуниста – тврди Миленко. И још нешто. У Капавици никада није било цркве. А и како би је било када су овим крајем вековима владале османлије.