У сваком разреду барем једно хиперактивно дете

У сваком разреду седи барем једно дете са поремећајем смањене пажње и хиперактивности, а педијатријска епидемиологија говори да између три и десет одсто школске деце има овај поремећај. Полна статистика сведочи да дечаци три пута чешће пате од хиперкинетског синдрома, а стручњаци који раде са овим малишанима тврде да је 75 одсто деце са овим синдромом агресивно, 90 одсто њих постиже слабији успех у школи, а више од трећине деце с поремећајем пажње понавља разред.

Ово су неки од најрепрезентативнијих података који су се чули на недавно одржаном симпозијуму о хиперкинетском синдрому који су у Београду одржали еминентни стручњаци из дечје психијатрије и неурологије Србије.

Професор др Анета Лакић са Клинике за неурологију за децу и омладину објашњава да АДХД (хиперкинетски синдром са поремећајем пажње) није модеран назив за непослушну и безобразну децу или лоше родитеље, већ – јасно дефинисано обољење које има биолошку основу и које се данас лечи комбинацијом медикаменте и когнитивно-бихејвиоралне терапије. Она је на недавно одржаном симпозијуму о хиперкинетском синдрому истакла да педијатријска статистика сведочи да између пет и дванаест одсто малишана на планети пати од овог поремећаја, али да већина родитеља потражи помоћ стручњака када схвати да овај „несташлук” представља озбиљну препреку за праћење школске наставе.

„Иако АДХД настаје у другој-трећој години живота, овај поремећај готово никад није препознат пре поласка у школу, јер дефицит пажње долази до изражаја тек у школској учионици у којој дете не може да задржи пажњу на предавању наставника, не може да седи на једном месту 45 минута и не може да усмери пажњу на школски задатак”, објашњава др Анета Лакић.

Она истиче да је хиперкинетски поремећај са поремећајем пажње најчешће дијагностикован ментални поремећај код деце. Малишани који пате од АДХД синдрома једноставно не могу да се скрасе на једном месту, крећу се као да имају уграђен „мотор”, руше све пред собом, безглаво се упуштају у разне активности и немају никакву процену опасности, због чега се веома често самоповређују. Она су често раздражљива, бесно реагују на родитељске забране и захтеве и агресивна су према вршњацима.

Родитељи ових малишана на сваком родитељском састанку слушају примедбе на рачун њиховог чеда, које варирају од учтивих типа „Ваш мали је много паметан, али немиран” до очајних „Ја стварно више не знам шта да радим са њим (њом)!”. Др Анета Лакић каже да родитељи временом постају свесни да немају ауторитет и контролу над поступцима својих малишана, па (не)свесно почињу да избегавају одлазак у госте са децом или позивање пријатеља у свој дом. Они своје малишане најчешће описују као претерано живахне, тврдоглаве, безобразне, лење, заборавне, размажене и неспретне.

Немирне деце је било одувек, али је хиперкинетски поремећај увршћен у америчку класификацију болести тек 1980. године. Иако већ више од две деценије АДХД има статус обољења, чак и у стручним круговима може се чути мишљење да то није озбиљан поремећај, већ „несташлук који ће проћи сам од себе”. Психијатријске студије говоре супротно – ако се симптоми хиперкинетског поремећаја не лече правовремено и на одговарајући начин, он може имати велики утицај на живот пацијента и на његову околину. Осим о слабијем школском успеху, језик бројки и слова сведочи да је ризик од злоупотребе супстанци у адолесценцији два пута већи код ове деце, а значајно је повећан и ризик од самоповређивања – ови малишани неупоредиво чешће имају удесе са бициклима, ролерима, моторима…

-------------------------------------

Несташно није и хиперактивно

Др Смиљка Поповић-Деушић, дечји психијатар из Института за ментално здравље у Београду, подсећа да није свако немирно и несташно дете – хиперактивно и да је искључиво дечји психијатар тај који може да утврди разлику и постави дијагнозу АДХД синдрома. Хиперактивно дете, једноставно речено, не може да се обузда. Несташно дете је понекад немирно и само повремено реагује бесом на родитељске забране. У томе је основна разлика између детета са АДХД синдромом и немирног детета. Она подсећа да лек који се користи у терапији хиперкинетског синдрома иде на дупли рецепт и да се веома озбиљно надзире његово издавање, између осталог и због тога да родитељи не би сами дијагностиковали и лечили своје несташне малишане.

-----------------------------------------------

Утицај прехрамбене боје

Удружење потрошача ЕУ предложило је забрану шест прехрамбених боја које је научна студија повезала са хиперактивношћу деце, пише у најновијем броју британског „Гардијана”. „Европска унија мора да стави на прво место здравље своје најрањивије популације, пре свих осталих интереса”, истакла је Моника Гојен, шеф Удружења потрошача ЕУ, у свом саопштењу за јавност, које је подржала 41 интересна група. Студија која је прошлог септембра објављена у британском научном магазину „Лансет” показала је да коктел вештачких боја и најчешћег прехрамбеног конзерванса натријум бензоата има везе са хиперактивношћу деце. Прехрамбене боје за које постоји основана сумња да изазивају хиперкинетски поремећај са поремећајем пажње налазе се под ознакама Е120, Е104, Е110, Е122, Е124 и Е129.