Песмом до срца бирача

Београдска „Арена”, на почетку ове предизборне кампање, „запевала” је сложно с Горданом Лазаревић чувени „Видовдан”. Који дан касније, хиљаде гласова, на истом месту, придружило се Микију Јевремовићу док је певао „Сагапо”. Ера Ојданић увесељава радикале. Биће још много „лаких нота” у халама и на трговима, а хоће ли „Видовдан” додати који глас више коалицији ДСС – НС, односно Мики СПС-у, знаће се 11. маја. Аналитичари кажу да популарни певачи својим наступима на предизборним скуповима могу да утичу на неопредељене бираче, односно да „у сваком случају, не може да шкоди”.

Певање и играње уз естрадне звезде више није никаква новост у изборним кампањама последњих година, а „бирали смо се”, такорећи, сваке године. Мала изненађења могу да нам приреде сами уметници, кад „промене бину”, али ни то није неко бог зна какво чудо – кад могу политичари да мењају ставове и коалиционе партнере, што не би уметници „бине”.

Почетком деведесетих, на пример, на првим вишестраначким изборима, било је музичара и других уметника на изборним листама, али бирачима су се, углавном, обраћали политичари. Певање није било у моди. Прву велику, спектакуларну кампању, с популарним певачима у главној улози, направио је Жељко Ражнатовић Аркан на парламентарним изборима 1993. године. Био је то шоу који је пунио спортске хале широм Србије. Како и не би кад је народ, бесплатно, могао да слуша Цецу, Џеја, Оливера Мандића... Беше то време кад није било срећнијег човека од оног коме је, у тренутку кад је добије, плата вредела целе три марке. И само у том тренутку. Дакле, карту за неки концерт могао је само да сања. Ипак, Ражнатовићевој тек основаној Странци српског јединства нису помогли ни Цеца, ни Џеј да пређе цензус. У претходном скупштинском сазиву, Ражнатовић је, иначе, без помоћи Цеце и Џеја, имао пет посланика.

Цвијетин Миливојевић, директор маркетиншке агенције „Прагма”, каже да естрадне личности својом подршком могу, вероватно, да утичу на неопредељене бираче или на оне који „лавирају на танкој жици између две опције, да одлуче коме ће дати свој глас”. То што Аркан није привукао бираче, упркос великој популарности певача који су наступали на његовим предизборним скуповима, Миливојевић објашњава тиме што је „ССЈ била апсолутно вештачки направљена странка, којој ни Цеца, ни Џеј нису могли помоћи, а верујем да су и људи који су је водили били реалистични у својим очекивањима”. Према Миливојевићевим речима, прича о естрадним личностима и политичким кампањама могла би се третирати као „брак из рачуна” – „странке рачунају да ће им популарне личности донети који глас више, а уметници, пак, рачунају на нешто што би се могло назвати политичка пробојност, односно мисле да ће им се та подршка вратити или кроз неки посао који ће им бити плаћен или учешћем у некој акцији која би им обезбедила веће присуство у медијима...” Миливојевић истиче да има и естрадних уметника којима је, просто, блиска нека политичка опција, па желе да помогну да она оствари што бољи резултат на изборима.

У свим претходним кампањама, аналитичари су се бавили учешћем певача у кампањама, али увек су истицали да се не може тачно утврди колико и да ли уопште они утичу на бираче. И Миливојевић каже нешто слично: „То нису преовлађујући утисци, али код неопредељеног бирача може бити један од критеријума који ће превагнути. На пример, просечан бирач у Србији веома тешко уочава у чему је разлика између Бориса Тадића и Војислава Коштунице, јер обојица кажу да је Косово неотуђиви део Србије, или ’и Србија и Европа’... Али, ако се на митингу код Војислава Коштунице појави фронтмен групе ’Рибља чорба’ Бора Ђорђевић, а код Бориса Тадића, како сам приметио, Бора Дугић, то може утицати на поклонике њихове музике да се приклоне опцији коју они промовишу.”

Није Арканов „распевани караван” био једини, појављивали су се музичари и на скуповима других странка или председничких кандидата. Тако је, на пример, свака изборна конвенција председничког кандидата Јелисавете Карађорђевић 2004. године завршавана песмом групе „Легенде”, док је Борислава Пелевића, кандидата Странке српског јединства, песмом подржавало „пола естраде” – Цеца Ражнатовић, Душан Прелевић, Оливер Мандић, Ана Бекута, Мира Шкорић, Цеца Славковић.... На тим изборима, Маја Николић је подржавала Ивицу Дачића, а уз социјалисте су тада били Мики Јевремовић и његова кћерка Јелена Јевремовић...

Мало је, међутим, певача који остају верни својим „политичким љубавима”, као Мики, или Бора Чорба, који од првог дана чврсто стоји уз Војислава Коштуницу. Бора је подржао, на последњим председничким изборима, Велимира Илића, лидера Нове Србије, али подржао га је и Коштуничин ДСС. Светлана Ражнатовић, која је на прошлогодишњим парламентарним изборима, песмом, али и речима подржала коалицију ДСС – НС, на потоњим председничким изборима отказала је Илићу „љубав” у последњем часу и то није коментарисала. Илић је, међутим, рекао како је мислио да су пријатељи и како то није коректно, „више с њом не причам”.

На „Цецино место” ускочио је Аца Лукас. У председничкој кампањи Богољуба Карића све се орило од песме Мериме Његомир, па Цвете Мајтановић (победнице шоу програма „Идол”, емитованог на БК телевизији), певала је и његова супруга Миланка... Карић је у међувремену доспео на Интерполову потерницу, где су га „сместиле” наше власти.

Пре четири године, Зорана Павић водила је предизборне конвенције Либерала Србије, које је предводио Душан Михајловић, тадашњи министар унутрашњих послова. Била је, заједно са Зафиром Хаџимановим, и на посланичкој листи. На следећим изборима није било ниједног од њих на листи либерала, а Хаџиманов је, ове године, подржао Бориса Тадића на председничким изборима. Уз Тадића су били и Ђорђе Балашевић и Мирослав Илић...

Томислава Николића, кандидата СРС-а за председника Србије, у кампањи је почетком ове године подржала Марија Шерифовић, победница „Евровизије”...

Један од оних који нису мењали „бине”, поред Микија Јевремовића и Боре Чорбе, јесте Момчило Бајагић Бајага – он је увек био уз Демократску странку. Страначки каравани путују и ових дана Србијом, песме не недостаје, а коме ће, на крају, засвирати трубачи, јер без њих, такав је овде ред, нема славља, видећемо 11. маја увече.