Инђија поклања 10 кућа

Људи су почели да зову, хоће да помогну. Нуде и паре и куће. То ми даје снагу да наставим да зовем спонзоре и донаторе, мада то увек и није најпријатнији посао. Али, када се сетим у чије име то радим, мислим да имам право да и даље молим да се што више њих укључи у акцију.
Позвао ме је градоначелник Инђије Горан Јешић. Рекао је да општина Инђија жели да поклони 10 кућа. То је пример како ова акција треба да изгледа. Да се све општине удруже, све фирме, стране и наше, сви појединци и да свако да онолико колико може.
Јављао се преко нашег пријатеља човек који хоће да поклони земљу на којој би се изградиле куће.

Добро памтим речи једног човека из избегличког кампа. Рекао ми је да никоме не жели да се деси оно што се десило њему и свим прогнаним: молио ме је да се бар за тренутак, на кратко, ставим у њихову ситуацију: како би се свако од нас осећао да буде истеран из своје куће, да му је живот прекинут, а он пребачен у дугу средину, где не познаје никога и где све мора да ствара из почетка.

Ми смо наше позиције стварали последњих 20 година. И не осећамо колико је то пуно, колико си рада, труда, помоћи и зноја уложио да би имао ово што имаш данас. Сада они све, буквално све, стварају из почетка. Од кашике, виљушке, столице, гардеробе... Списак је неисцрпан.

Сузан, другарица моја жене, иначе Американка, познати адвокат из Калифорније, понудила се да плати свој пут и остале трошкове, како би дошла да помогне ову акцију. Она инсистира да дође, јер зна да ће бити потребна правна помоћ око америчких донација за збрињавање српских избеглица. Сузан је, узгред, чувени адвокат, има пуно пара, двоје деце и ужасно пуно обавеза, али је спремна да су упути у Србију и помогне.

То су примери који ти дају наду да свет може да буде много бољи него што ми понекад мислимо.

Синоћ сам био на пријему који је организовао Тениски савез поводом Новаковог успеха у Њујорку. Срећан сам и поносан на њега, зато што није само на звезда на терену, већ и ван њега, у правом смислу те речи.

Јављају ми се припадници из дијаспоре. Желе да помогну и да ми одају признање за мој рад у иностранству и помоћ српској дијаспори у Америци. Баш ми је драго, али највећи поклон и највеће признање за сво моје ангажовање јесте давање материјалне помоћи избеглицама.

На неке негативне коментаре у медијима, када су овакве људске судбине у питању, кажем, једноставно: Ова акција није ради Влада Дивца, није овде реч о политици. Ова акција треба да покаже и нама и другима шта значи бити прави Србин. Срби смо, и ако не помогнемо једни другима, како да очекујемо да ће неко други да нам помогне.