Банкарски Робин Худ остао без куће и посла

У вре­ме гло­бал­не фи­нан­сиј­ске кри­зе ко­ја је 2009. те­шко по­го­ди­ла Ита­ли­ју, бан­кар из ма­лог ме­ста у До­ло­мит­ским Ал­пи­ма на­шао се у муч­ној си­ту­а­ци­ји да мно­гим кли­јен­ти­ма об­ја­шња­ва да не­ма­ју пра­во на кре­дит. Док је вла­да очај­нич­ки по­ку­ша­ва­ла да спре­чи бан­крот, Ђил­бер­то Ба­ски­је­ра је ре­шио да узме ствар у сво­је ру­ке.

„Увек сам сма­трао да је наш за­да­так, по­ред за­шти­те ште­ди­ша, да по­мог­не­мо љу­ди­ма у не­во­љи”, ре­као је за лист „Ко­ри­је­ре де­ла се­ра”.

Пу­них се­дам го­ди­на узи­мао је по­ма­ло нов­ца од имућ­них кли­је­на­та и пре­ба­ци­вао га на ра­чу­не оних ко­ји без тог до­дат­ка не би мо­гли да до­би­ју за­јам. У овом па­ра­лел­ном бан­кар­ском си­сте­му, до­го­вор је био да зај­мо­прим­ци ви­шак на кра­ју вра­те. Ше­ма је про­па­ла 2016. го­ди­не, ка­да је мно­штво кли­је­на­та до­шло у си­ту­а­ци­ју да не мо­же да вра­ти кре­ди­те. 

Да је све те­кло по пла­ну, за ита­ли­јан­ског Ро­би­на Ху­да би ве­ро­ват­но зна­ли са­мо ста­нов­ни­ци ма­лог ме­ста Фор­ни ди Со­пра ко­ји­ма је по­мо­гао. Са­да цео свет зна за Ба­ски­је­ру и мно­ги му се ди­ве, али је пи­та­ње да ли ће ње­му не­ко при­те­ћи у по­моћ са­да ка­да је остао без по­сла и ку­ће, ко­ја је за­пле­ње­на.

У за­твор не­ће мо­ра­ти јер ита­ли­јан­ски за­кон омо­гу­ћа­ва су­ди­ја­ма да про­гле­да­ју кроз пр­сте љу­ди­ма ко­ји ни­су осу­ђи­ва­ни. Као олак­ша­ва­ју­ћа окол­ност му је узе­то и то што ни цен­та ту­ђег нов­ца ни­је узео за се­бе. 

Бан­кар до­бро по­знат у ма­лој за­јед­ни­ци, па и они­ма од ко­јих је узи­мао, ре­као је за ита­ли­јан­ске ме­ди­је да је лич­но звао сва­ког оште­ће­ног кли­јен­та да му об­ја­сни шта га је на­те­ра­ло на то. Свој по­сту­пак опи­су­је као „прав­ду” и по­бу­ну про­тив си­сте­ма ко­ји „оста­вља на це­ди­лу пен­зи­о­не­ре и мла­де љу­де без нов­ца”. 

У слич­ним слу­ча­је­ви­ма у дру­гим зе­мља­ма су­до­ви ни­су има­ли то­ли­ко раз­у­ме­ва­ња за ро­бин­ху­дов­ске мо­ти­ве. Је­дан не­мач­ки бан­кар је 2007. осу­ђен на ско­ро три го­ди­не за­тво­ра за слич­но де­ло. Пре­ба­цио је 2,4 ми­ли­о­на до­ла­ра са ра­чу­на бо­га­тих кли­је­на­та на ра­чу­не оних ко­ји у про­тив­ном не би има­ли ни­ка­кве шан­се за кре­дит. Две го­ди­не ка­сни­је у САД је на го­ди­ну да­на за­тво­ра осу­ђе­на ме­на­џер­ка бан­ке ко­ја је за осам го­ди­на „пре­у­сме­ри­ла“ ви­ше од 300.000 до­ла­ра. Суд је по­сум­њао да ни­је баш сав но­вац дат они­ма ко­ји­ма је био пре­ко по­тре­бан. 

Од­бра­на ита­ли­јан­ског бан­ка­ра на­гла­си­ла је то­ком су­ђе­ња да је њи­хов кли­јент до­нео те­шку од­лу­ку у тре­нут­ку ка­да је због фи­нан­сиј­ске кри­зе стро­го по­о­штре­на про­це­ду­ра за одо­бре­ње кре­ди­та. Од 2008. до 2011. на­го­ми­ла­ни дуг Ита­ли­је је по­стао јед­на од нај­ве­ћих бри­га Бри­се­ла (не­што слич­но се по­на­вља и са­да), ко­ји се пла­шио да ће бан­крот Грч­ке ефек­том до­ми­на по­ву­ћи и Ита­ли­ју.

Та­да­шњи пре­ми­јер Сил­вио Бер­лу­ско­ни је ус­пео да спре­чи су­но­врат стро­гим ме­ра­ма штед­ње, због че­га мно­ги Ита­ли­ја­ни ни­су мо­гли да до­би­ју кре­ди­те. По­ли­тич­ког ве­те­ра­на је фи­нан­сиј­ска кри­за та­да ко­шта­ла вла­сти. Усле­ди­ла су број­на су­ђе­ња за ко­руп­ци­ју и ума­ње­ња ка­зне, али ни­шта ни­је угро­зи­ло ње­гов ста­тус јед­ног од нај­бо­га­ти­јих Ита­ли­ја­на, с по­ро­дич­ним имет­ком од ско­ро се­дам ми­ли­јар­ди евра. 

Ђил­бер­то Ба­ски­је­ра је из­бе­гао за­твор, али је до­жи­вео суд­би­ну љу­ди ко­ја је код ње­га иза­зи­ва­ла са­жа­ље­ње. Без ку­ће и по­сла шан­се за евен­ту­ал­ни кре­дит су му ни­ка­кве.

За „Ко­ри­је­ре де­ла се­ра” је ре­као да је пла­тио пре­ви­со­ку це­ну и да не би по­но­во ура­дио исто.