Лов на бегунце по целом свету

Рио Гранде некада је била граница између полицијске потере у Тексасу и слободе у Мексику. Тексашки ренџери нису могли ништа бегунцима који пређу реку, али времена Дивљег запада су одавно прошла и данас је Мексико једна од 199 чланица Интерпола. У овој међународној полицијској организацији налази се и Танзанија, где се наводно крије један од најтраженијих бегунаца из Србије – Мирослав Курак, коме се у Београду суди у одсуству за убиство новинара Славка Ћурувије.

У јулу ове године МУП је саопштио да канцеларије Интерпола у Танзанији и Етиопији до данас нису одговориле на захтеве из Србије да се Курак лоцира и ухапси. Он је у бекству више од деценије, а медији су писали да је годинама живео и радио у Танзанији, где се наводно бавио и сафаријем и ловом на дивље животиње.

Према последњим подацима, само шест признатих држава у свету нису чланице Интерпола – Северна Кореја, Микронезија и четири мале океанске државе (Карибати, Палау, Тувалу и Вануату). Међутим, стручњаци сматрају да се не могу очекивати масовна бекства лица с потерница у ове земље.

Бегунцима од правде из Србије нису претерано занимљиве за живот државе које нису чланице Интерпола и с којима постоји отежана међународноправна сарадња. Новац стечен криминалом брзо се потроши у бекству, а треба од нечега живети. Зато сигурно ни Танзанија није „обећана земља”.

– Веома је ретко да нека држава која је иначе чланица УН и иоле уређена држава није и чланица Интерпола, тако да остаје само на нивоу теоријске могућности да неки бегунац од правде из Србије потражи неку такву државу и да се нада да ће на тај начин да избегне кривични поступак. С већином држава света Србија има закључене уговоре који омогућавају обострану екстрадицију, при чему неке државе забрањују екстрадицију својих држављана, а негде је то и уставна забрана, као што је то било и у Србији пре 2006. године – каже др Милан Шкулић, професор Правног факултета у Београду и судија Уставног суда.
Александра Петровић

И мисица на списку најтраженијих

(Принтскрин)

На потерници Међународне организације криминалистичке полиције – Интерпол, која важи у 190 земаља, налазе се 24 држављана Србије, показују подаци са сајта Интерпола. Међутим, не зна се тачно за колико осумњичених или оптужених су расписане потернице судова у Србији, јер ти подаци више нису видљиви на овом сајту. Незваничне процене кажу да је више стотина српских држављана на овим потерницама.

Разлог томе је одлука да потернице српских судова не буду видљиве свима. Често се за то користи термин „тајне потернице”, али Интерпол као међународна организација не познаје институт „јавних” или „тајних” потерница, иако оне суштински то јесу. Интерпол и националне полиције то разврставају ознакама о томе које су потернице доступне свима и оне које то нису.

Садржину одређене потернице чине решење о одређивању притвора и налог за хапшење. Уз сагласност ресорног министарства, у сваком конкретном случају, дефинише се и одлука те земље да ли потерница важи за све земље света, само у Европи, или суседним земљама.

Потерница се расписује за кратко време и она је доступна свим земљама света, чланицама Интерпола. Када у централу Интерпола у Лиону стигну потернице, оне пролазе кроз правни савет ове међународне полицијске организације. Савет даје мишљење, а од тога зависи да ли ће бити разаслате у свих 185 земаља чланица ове организације. Међу њима се налази и 18 потерница за вођама терористичке ОВК, чије потернице су прошле године враћене у систем инсистирањем српских власти.

Иако је раније била пракса да се потернице у медијски експонираним случајевима јавно објављују, сада то није пракса. Тако се сада на сајту Интерпола не могу пронаћи многа имена која су се медијски доста експлоатисала протеклих деценија.

Такав је случај и са Србином с најдужим стажом, а који је и у самом врху међу свим бегунцима, на потерници Интерпола – Чачанином Гораном Бојовићем. Он се сматра наручиоцем серије плаћених убистава средином деведесетих година.
Душан Телесковић

(Фејсбук профил Интерпола)

Рајске плаже за српске бегунце

За туристичку дестинацију Пуерто Плата у Доминиканској Републици (држава у Карибима) многи су у нашој земљи први пут чули прошле седмице када је у једном од луксузних апартмана овог егзотичног летовалишта собарица пронашла беживотно тело Србина.

Мртав мушкарац с устрелном раном на глави идентификован је као Марко Кахриман из Новог Београда. Истрага његове смрти је у току, а полиција испитује да ли је реч о самоубиству или убиству.

Иначе, Кахриман се годинама није одазивао на позиве суда у Србији због ранијег поступка за разбојништво, због чега је за њим била расписана и потерница. Према подацима српске полиције, он је у иностранство отишао још 2010, а одабир дестинације на којој се скривао потврђује тезу да многи домаћи бегунци уточиште налазе на – егзотичним адресама.

Према незваничним информацијама из полиције, неколико стотина „ситнијих” и „крупнијих” криминалаца из Србије су у бекству. Земље Латинске Америке, Јоханезбург (главни град Јужноафричке Републике), градови на обали Шпаније... најчешће су „сигурне куће” одметника с Балкана.

Интересантно је да српски бегунци веома лако успевају да се инфилтрирају у страну средину, брзо пронађу извор прихода и настављају да се баве истим пословима због којих су и побегли из Србије.

Андреја Савић, први директор Безбедносно-информативне агенције (БИА), каже у разговору за „Политику” да је глобализација у значајној мери учинила границе порозним, те да је дошло и до увезивања организованих криминалних група, не само на нивоу региона већ и целог света.
Александар Бојовић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ