Српски барут светски бренд

Лучани – Оне који први пут долазе у фабрику „Милан Благојевић” у Лучанима, док се аутомобилом спуштају узаним и кривудавим брдским путем из правца Чачка, изненади поглед на овог гиганта одбрамбене индустрије. Реч је о огромном комплексу, површине 160 хектара, око кога се протеже 15 километара ограде која се управо мења, уместо старе из социјалистичких времена, поставља се савремена.

Можда баш овај детаљ, симболично, говори о путу којим иде ова фабрика, старе технологије се мењају, уводе се нове које су предуслов за опстанак на светском тржишту барута и ракетних горива.

Унутар фабричког круга, у који улази и индустријска пруга, налази се више од 200 објеката, углавном производних, који су повезани својеврсним, могло би се рећи, улицама. Удаљеност између њих је толика да многи радници користе бицикл.

Као да штета нанета током НАТО агресије није била довољна, ова фабрика је током претходних година у два наврата била поплављена, о чему сведоче обележени нивои до којих је била вода на улазу у управну зграду. Штета из рата 1999. године је санирана, а изграђени бедем је гаранција да фабрика више неће бити поплављена.

Технолошки пожар снимљен сигурносном камером – овај ризик није могуће елиминисати (Фото: М. Галовић)

У управној згради затичемо генералног директора Радоша Миловановића (74), који због своје стручности, менаџерског умећа и угледа међу колегама широм света ову дужност обавља и по истеку формалног радног века. Он је одрастао у непосредној близини фабрике, у детињству је посматрао њен развој и касније се запослио у њој. На њеном челу је, с једним прекидом, од 1982. године. Има подршку запослених, свакако је један од разлога у томе што је просечна плата око 73.000 динара, док се на радним местима, на којима постоји велики ризик, са средњошколском стручном спремом месечно може зарадити и до 120.000 динара. Не треба трошити речи о томе шта ова фабрика с око 1.300 запослених значи за Лучане.

– Ми смо први у ланцу одбрамбене индустрије Србије. Производимо, може се рећи, енергију која покреће производе других фабрика: баруте за метке и гранате, као и ракетна горива – каже Миловановић док објашњава о каквој муницији и ракетама се ради.
Фабрика је створена и постоји због потреба војске и одбране земље, али су њени производи тражени па већина производње (око 70 одсто) одлази у извоз, чиме се обезбеђују средства за њен развој, плате запослених и дажбине држави. Добит ове фирме прошле године износила је 13, а током првог полугодишта ове године осам милиона евра. Само током последњих неколико година, због повећаног обима посла, запослено је око 350 радника.

– Извозимо у 20 држава широм света. Освојили смо тржишта Румуније, Бугарске и БиХ. Квалитет, цена и рок испоруке су кључни приликом послова које склапамо – истиче Миловановић.
Сликовито објашњава да свако оружје, или оруђе, мора имати свој барут, без обзира да ли се ради о пиштољу, пушци или топу. Али, није то „исти” барут. Сваки метак, свака граната, мора имати одређену врсту барута. Иначе, основне компоненте у производњи барута су нитроцелулоза и нитроглицерин.
– Улазимо у нову технологију за производњу тробазних барута, као за производњу модуларних барутних пуњења – каже Миловановић.

Директор Радош Миловановић (Фото: Министарство одбране)

Ова друга технологија је посебно значајна за пројекат домаћих самоходних хаубица „нора Б-52”. Модуларна пуњења омогућавају послузи овог оруђа да количину утрошеног барута прилагоде жељеном домету гранате. За већи домет ставља се више модуларних барутних пуњења. Ова хаубица је практично најсложенији производ домаће одбрамбене индустрије, а свака њена продаја „повлачи” и посао за фабрику „Милан Благојевић”.

Ускоро ће бити отворена још једна производна линија, овог пута реч је „нитрацији целулозе”. Како каже директор Миловановић, реч је о аутоматизованом процесу производње, који ће омогућити бољи квалитет и безбеднији процес рада.
– Ову инвестицију реализујемо захваљујући подршци Владе Србије, која је, у време када је премијер био Александар Вучић, уложила 4,4 милиона евра, а ми још 1,5 милиона евра својих средстава. Реч је о најсавременијем поступку ове врсте у свету, технологија је купљена од немачке компаније „Јозеф Мајстер”, чији стручњаци су заједно с нашим колегама инсталирали линију и обавили пробе – објашњава Миловановић.
Док с Милком Божић, задуженој за сарадњу с медијима, обилазимо фабрички круг, стижемо и до погона за производњу ракетних горива. Она нису течна, како би неко неупућен помислио, већ чврста материја. Покрећу ракете вишецевних бацача ракета (ВБР), ручних ракетних бацача као и ракете ваздух–земља, које развија домаћа одбрамбена индустрија.
Производња ових горива је најопаснији део процеса рада у овој фабрици, посебно је осетљиво такозвано „ваљање” када се се савитљиве плоче горива „намотавају” у ролну, чиме добијају цилиндрични облик погодан за уградњу у цевасто тело ракете.
Да би смо стекли увид у ризик овог посла, показују нам снимке такозваних технолошких пожара који су део процеса производње. Немогуће је елиминисати ризик од њихове појаве.
Снимци су драматични – на њима се виде двојица радника, сваки с по једне стране машине, како убацују савитљиве плоче ракетног горива и ваљају их у машини. Следећег тренутка, види се мали облачић дима из машине, радници истог часа истрчавају из просторије чија су широка врата, с обе стране приземне зграде, увек отворена – управо због оваквих ситуација. Тренутак касније пламен захвата просторију.

На овим радни местима један сат се ради, па се сат времена одмара. Неопходна је висока концентрација, а на радном месту је забрањена употреба било чега што може да изазове електрицитет, на пример мобилних телефона.

– Изузетну пажњу посвећујемо безбедности. Само током прошле године у безбедност рада уложено је око 234 милиона динара, а у првих осам месеци ове године 156 милиона динара. Инсталирали смо видео-надзор како би се знало шта се десило ако дође до неког инцидента. Уградња видео-надзора је позитивно утицала на још бољу дисциплину запослених – објашњава Милка Божић, која је и сама део радног века провела у погону ракетних горива.