Москва, преко Беча, до Берлина

Снабдевање Европе енергентима незамисливо је без Русије, свиђало се то некоме или не, изјавио је аустријски канцелар Себастијан Курц уочи свог четвртог овогодишњег сусрета с руским председником Владимиром Путином.

Овај закључак нема скривену политичку конотацију. Европа више не може да гради своју будућност на конфронтацијама, без одбацивања подела из времена хладног рата. Једним од главних „вентила” за повратак поверења између истока и запада континента могла би се показати управо Аустрија.

Бивша империја дуго је таворила у сенци великих европских играча попут Британије, Француске, Италије и Немачке. Изгледа да су у Бечу коначно проценили да је дошло њихово време и како најбоље могу да помогну себи и својим природним савезницима.

У Москви су оберучке прихватили благонаклоност аустријског канцелара, посебно имајући у виду да он тренутно председава Европском савету и у прилици је да многе теме о којима расправља овај високи форум повеже са интересима Русије.

Како је истакао Путин: „Аустрија је постала једна од најважнијих тачака за транспорт руског гаса ка западу Европе.” То подразумева и подршку пројекту „Северни ток”. И према речима представника Кремља Јурија Ушакова, односи његове земље с бившом моћном царевином на изузетно су високом нивоу, а међусобна трговинска размена бележи успон.

Ипак, тешко је поверовати да аустријски канцелар игра соло игру. Пре ће бити да је миг из Берлина био усмеравајући. Ваља имати на уму и да рејтинг Путина међу сопственим поданицима, захваљујући оштрој пензионој реформи, у овом тренутку није на висини какву би у Кремљу желели.

По рачуници испитивача јавног мњења из Левада центра, поверење Руса у Путина спало је на 58 одсто, што је ниво од пре четири године, пре повратка Крима под руску надлежност. 

Али, Европљани, прецизније лидери земаља које се снабдевају руским гасом, неће скоро имати с ким другим да преговарају ако не желе да купују прескупе америчке енергенте. Аустрија и Немачка то свакако не желе.

Судбина Европе умногоме је одређивана односима између германског и словенског корпуса народа. Интересантна је у том смислу теза угледног пољског историчара Анджеја Новака дата тамошњем десничарском недељнику „До сржи” по којој је Русија кроз своје империјалне амбиције увек волела да се сматра – заштитником слабијих.

Он у прилог томе наводи и говор Владимира Путина одржан у пољском Гдањску 2009, у којем руски председник својевремени споразум Хитлера и Стаљина (17. септембра 1939) доводи у контекст потребе тадашњег СССР-а да не одмаже Немачкој, тешко униженој Версајским споразумом потписаним по окончању Првог светског рата.

Ако се зна да је и садашња Немачка доживела сличну судбину по окончању Другог светског рата, када је потпала под војни утицај Русије и САД, а потом и НАТО-а, да би се у садашње границе вратила тек након пада Берлинског зида, актуелна реакција Москве и потреба за зближавањем чини се сасвим логичном.