Како убити фестивал

ПЕДЕСЕТ ГОДИНА БЕМУСА

Све је почело велелепно и с високим критеријумима. То златно доба Бемуса потрајало је петнаестак година и тада су на фестивалу наступале највеће светске звезде и ансамбли уметничке музике, од Франкфуртске опере и опере „Бољшој театра“, преко Берлинске, Бечке, Лењинградске и Дрезденске филхармоније, Бамбершких симфоничара и „Токио Метрополитен“ оркестра

Kако је све почело?

Бемус је основала држава Југославија и њена престоница, а да се посебно свечано и високом уметношћу обележи и прослави Дан ослобођења Београда. Фестивал је увек почињао око седмог, а завршавао увек 19. октобра, уочи самог празника.

Бемус је, током времена, делио судбину државе која је у њему видела и приказивала своју културну моћ и углед у европској и светској елитној извођачкој уметности. Ако се данас кроз ту, протоколарно-званичну оптику сагледа овај фестивал – видеће се да нити се више слави Дан ослобођења Београда од фашизма, нити постоје одговарајуће награде (Октобарске), као што више не постоји ни држава Југославија и њен неприкосновени статус мале/велике културне велесиле у свету. Гледано у односу на званичну државну културу у доба када је Бемус основан, данашња Србија и њена престоница имају релативно миноран статус на одговарајућој светској сцени, а он се огледа и у самоспознаји да Београду више и не треба један фестивал уметничке музике високог профила јер је сам град одустао од властите међународне музичке културне мисије на елитном нивоу.

После пет деценија судбине коју је делио са својим оснивачем, Бемус је данас једва одржив фестивалчић који је последњих година пао на најниже гране у својој историји не само због бедног финансирања које срамотно касни, већ и због неумереног непотизма и површности његовог садашњег уметничког селектора. Могуће је да ће 50. „Златни Бемус”, бити прекретница у овом суноврату...

Зорица Премате

НОБЕЛ ЗА МЕДИЦИНУ 2014.
Како мозак доживљава време

Не постоји памћење без простора и да се не одвија у времену. Још не знамо тачно како се ова синтеза у мозгу одвија, али знамо да ако постоји оштећење у хипокампусу, то се одражава на губитак памћења о свакодневним догађајима, каже нобеловац Едвард Мозер, неуронаучник

Едвард Мозер (Фото Милица Момчиловић)

Едвард Мозер, неуронаучник, добитник је Нобелове награде за медицину или физиологију 2014. Заједно са својом супругом Меј-Брит Мозер и британско-америчким неурологом Џоном О’Кифом награђен је за истраживање позиционог система мозга. Откриће унутрашњег Џи-Пи-Ес (ГПС) система у мозгу решило је проблем који је вековима мучио филозофе и научнике: како наш мозак креира мапу простора који нас окружује и како можемо да се крећемо кроз тако сложено окружење. Мозер је директор Кавли института за системске неуронауке на Универзитету Трондхејм у Норвешкој.

Открили сте систем за позиционирање у мозгу који омогућава оријентацију у простору и доказује постојање ћелијске основе за когнитивну функцију вишег нивоа. Како знамо где се налазимо?

Од када је наш институт почео са радом, пре готово двадесет година, фокус је био на истраживању простора у мозгу. Употребом савремених техника снимања мозга мапирали смо везе са хипокампусом код пацова који су се кретали у просторији, и тако 2005. открили да постоје активности у ћелијама оближњег дела мозга, у енториналном кортексу. Уочили смо да одређене ћелије постају активне када пацов прође кроз више места распоређених на хексагоналној мрежи. Свака појединачна грид ћелија (grid cells) активирала се на јединствен начин, а заједно су формирале координатни систем који је пацовима омогућавао кретање кроз простор.

Милица Момчиловић

ПОЗОРИШТЕ
Морални победник црне коже

Специјално за „Политику” из Беча

Бечка премијера комада Борба црнчуге и паса у режији Милоша Лолића добила је неочекивану предигру

Из представе „Борба црнчуге и паса“ (Фото Рајнхард Верне Georg Soulek)

Милош Лолић се у позоришној хијерархији Аустрије попео још једну степеницу више: након режија у Фолкстеатру и „Казину“ (мала сцена Бургтеатра), његова нова поставка може се видети у Академском позоришту, престижној кући Бургтеатра за савремену драму. Реч је о комаду француског писца Бернар-Мари Колтеса Борба црнчуге и паса, премијерно изведеног 1981. у Њујорку. Већ 1989. Колтес је умро у четрдесет првој години од сиде. Још за живота стекао је репутацију бунтовног, неконвенционалног човека са маргине, критичара расизма и колонијализма.

Имајући ово у виду, изненађује да је испред позоришта, уочи премијере, групица активиста истакла транспарент с поруком да се против расизма не бори расизмом. Затим је у сали, пред почетак представе, група девојака запитала публику да ли јој је познат наслов комада, алудирајући на пејоративно значење немачке речи Neger (у енглеској варијанти nigger). Уследиле су пароле и леци с поруком да „реч ’N.’ увек репродукује расистичке односе моћи, без обзира на то како је мишљена“, након чега су активисткиње отишле. Публика је мирно посматрала, питајући се да ли је реч о режисеровој предигри. На сцени се онда појавио глумац афричког порекла Ернест Алан Хаузман, који је смирено рекао да тај наступ није био предвиђен, мада људи имају право да кажу шта мисле, као што и они имају право да играју представу.

Катарина Рорингер Вешовић

ФЕНОМЕНИ
Дизајн, реч која тумара

Прави проблем настаје када реч дизајн постане врста поштапалице, из уста неуких којом се несвесно, и неодлучно, покрива приближно значење које се неком причињава. На медијима се дало чути да је „дизајн вијадукта у Ђенови“ подразумевао одржавање. Није драма што неко није превео вест него што је није ваљано разумео

(Драган Стојановић)

У последњих неколико година у нашем свакодневљу, па и у професионалној пракси, на све стране нам се одливају јасне и стабилне речи домаћег техничког појмовника, па и оног правничког, у домену архитектуре, пројектовања и градње. На многим местима у брод нашег језика, „куће бивствовања“ како га дефиниса Хајдегер, као вода продире енглеска реч дизајн. Да ствар буде гора но што мора, реч дизајн одавно борави у српском језику, али на оним адресама где јој је и место, као што су индустријски дизајн, или графички дизајн, на пример. Иако и у наведеним дисциплинама замењива најчешће речју обликовање, без кусура недоумица, у архитектури постоје мало већи проблеми у таквом (сиц!) дизајнирању појмовника струке.

Један од разлога овој појави свакако је у пристизању већег броја идејних архитектонских предлога из иностранства, с пропратним називима на енглеском и са комуникацијом ка јавности а да се разни појединци, сад већ пречесто, и не упитају шта тачно говоре или шта им се говори. Реч дизајн звучи једноставно, лако, а свака сврака зна да се ради о нечему савременом па није баш згодно израз оспоравати, испасти конзервативан. А та реч слеће на тло где већ дуго под појмом urban design већина од оних који га спомињу „преводи“ то само, иако је и то, као обликовање и бригу о градском мобилијару, клупама, жардинијерама, кантама...

Бојан Ковачевић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ