Отворено писмо далај лами

Један од најзначајнијих гитариста данашњице Џон Меклафлин, који ће 16. маја свирати у београдском Дому синдиката са групом „The 4th Dimension”, познат је као музичар који досеже нове врхове у импровизацији. Комбинујући џез, фјужн, индијску музику, па чак и фламенко, постао је један од најутицајнијих инструменталиста на свету.

Прославио се као део џез фјужн групе легендарног Мајлса Дејвиса. Рођен и одрастао у енглеском градићу Донакстер, Меклафлин је музиком почео да се бави пре више од четири деценије. Сматрајући да је за каријеру џезера боље да живи у Америци, 1969. године сели се у Њујорк и придружује саставу „Lifetime” Тонија Вилијамса. А онда је уследила сарадња са Мајлсом Дејвисом. Свирао је на чувеним Мајлсовим албумима као што су „In a Silent Way”, „Bitches Brew”, „On the Corner”, „Big Fun”. Како му је репутација расла, тако је све више сарађивао са великим именима, као што су „Ролингстонси”, Карлос Сантана, Вејн Шортер…Једно време је свирао у трију са Паком де Лусијом и Алом ди Меолом.

Крајем седамдесетих посетио је индијског спиритуалног вођу Шрија Чинмоја. Тај сусрет био је довољан да свом гуруу посвети албум „My Goal's Beyond” и свом имену Џон Меклафлин дода и Махавишну. Од тада у његовој музици доминирају индијски утицаји, а формирао је и „Махавишну оркестар”, који је постојао до 1973. године и многи управо тај период сматрају његовим уметничким врхунцем. Потом оснива састав „Shakti”, чија је музика била комбинација џеза и индијског музичког наслеђа, због чега се Меклафлин сматра и једним од пионира жанра world music. У његовој биографији остаје забележено да је сарађивао са Лосанђелеском филхармонијом, да је написао музику за балет „Thieves and Poets”, да је 1986. године играо у филму „Round Midnight”…

На свом последњем албуму „Industrial Zen” Џон Меклафлин отвара душу. По оцени критике, плоча је доказ да се Меклафлинова музичка визија шири.

– Конзервативизам у џезу је гњаважа, поготово у Америци, где новинар „Њујорк тајмса” пише: „Хвала Богу, онај ужас од фјужна је мртав!” Моја намера није да шокирам критичаре, већ само да свирам добру музику. То је саставни део мог живота, мог бића– каже један од највећих гитариста на планети.

Интензитет емоција на албуму „Industrial Zen” и узбудљиво, динамично и маестрално извођење на гитари може се, по мишљењу многих, упоредити са почетком седамдесетих када је радио са „Махавишну оркестром”.

– Сјајно је поново радити нешто такво. У ствари, страшно ми је забавно. Вратио сам се овом стилу прошле године на концерту са фантастичним британским музичарима. Позвали су ме да одржим два концерта на француском острву Мадагаскар. У то време сам снимао и био потпуно у овом фазону, па ми се није дало да свирам са бендом „Remember Shakti”, са којим сам радио последњих неколико година. Зато сам позвао браћу Мондесир, бубњара Марка кога познајем већ десет година, и басисту Марка, као и Герија Хазбенда на клавијатурама.

Такав начин и стил свирања је, како признаје, део њега. Увек иде даље, али не заборавља прошлост.

– У музичком смислу постао сам познат у свету кроз „Махавишну оркестар”. Можда и нешто раније док сам радио са Мајлсом Дејвисом. Зато је „Industrial Zen” у великој мери део моје прошлости, моје будућности и моје садашњости.

Уводна нумера на албуму под називом „For Jaco” посвећена је басисти са којим је дуго радио. У питању је Џејко Пасторијус. Меклафлина многа сећања везују управо за овог музичара.

– Када је дошао у Њујорк Џејко је пожелео да свира са мном. Одмах је од мене позајмио 20 долара да би поправио гуму на колима. Никада ми није вратио тај новац. Ја сам у то време сарађивао са још једним сјајним басистом– Ралфом Армстронгом и зато сам позвао Тонија Вилијамса и рекао му да треба да чује Пасторијуса јер је невероватан музичар. Када сам почео да компонујем ту мелодију, помислио сам на њега. Било је крајње спонтано. У тој композицији млади басиста Едријен Феро из Париза свира и мислим да је он нови Џејко Пасторијус. Када сам чуо како свира, одмах сам га позвао да нам се придружи, јер је феноменалан музичар. Чудно, али три месеца након што смо то снимили, добио сам позив из куће „Сони” у везиса „Havana Jamom”. Желели су да објаве тај наступ мог трија са Тонијем Вилијамсом и Пасторијусом. Подсетићу да је „Havana Jam” био концерт који је 1979. године подржао Стејт департмент са жељом да залечи ране између САД и Кубе. Удворани „Карл Маркс” у Хавани, који прима скоро пет хиљада људи, наступили су „Weather Report”, Стен Гец, Декстер Гордон, Вуди Шо, Артур Блајд, Крис Кристоферсон, Рита Кулиџ, Били Џоел и многи други. А ја сам наступио у трију који смо назвали „The Trio of Doom” – прича чувени гитариста и додаје да ће албум, на коме је забележен снимак овог концерта у Хавани, ускоро бити објављен за „Сони”.

Централна нумера на албуму „Industrial Zen” посвећена је управо далај лами. Ту Меклафлин поново исказује своје интересовање за индијску музику, најпознатије по његовом раду са групом „Shakti”. Данас постоји састав „Remember Shakti” који представља значајан део његове каријере.

– „Dear Dali Lama” је, у суштини, отворено писмо далај лами, који је, по мом мишљењу, један од највећих људи данашњице на планети. Моја фрустрација што се сваки пут када треба да свирам пред њим нешто непредвиђено деси све је већа!’