Otvoreno pismo dalaj lami

Jedan od najznačajnijih gitarista današnjice Džon Meklaflin, koji će 16. maja svirati u beogradskom Domu sindikata sa grupom „The 4th Dimension”, poznat je kao muzičar koji doseže nove vrhove u improvizaciji. Kombinujući džez, fjužn, indijsku muziku, pa čak i flamenko, postao je jedan od najuticajnijih instrumentalista na svetu.

Proslavio se kao deo džez fjužn grupe legendarnog Majlsa Dejvisa. Rođen i odrastao u engleskom gradiću Donakster, Meklaflin je muzikom počeo da se bavi pre više od četiri decenije. Smatrajući da je za karijeru džezera bolje da živi u Americi, 1969. godine seli se u Njujork i pridružuje sastavu „Lifetime” Tonija Vilijamsa. A onda je usledila saradnja sa Majlsom Dejvisom. Svirao je na čuvenim Majlsovim albumima kao što su „In a Silent Way”, „Bitches Brew”, „On the Corner”, „Big Fun”. Kako mu je reputacija rasla, tako je sve više sarađivao sa velikim imenima, kao što su „Rolingstonsi”, Karlos Santana, Vejn Šorter…Jedno vreme je svirao u triju sa Pakom de Lusijom i Alom di Meolom.

Krajem sedamdesetih posetio je indijskog spiritualnog vođu Šrija Činmoja. Taj susret bio je dovoljan da svom guruu posveti album „My Goal's Beyond” i svom imenu Džon Meklaflin doda i Mahavišnu. Od tada u njegovoj muzici dominiraju indijski uticaji, a formirao je i „Mahavišnu orkestar”, koji je postojao do 1973. godine i mnogi upravo taj period smatraju njegovim umetničkim vrhuncem. Potom osniva sastav „Shakti”, čija je muzika bila kombinacija džeza i indijskog muzičkog nasleđa, zbog čega se Meklaflin smatra i jednim od pionira žanra world music. U njegovoj biografiji ostaje zabeleženo da je sarađivao sa Losanđeleskom filharmonijom, da je napisao muziku za balet „Thieves and Poets”, da je 1986. godine igrao u filmu „Round Midnight”…

Na svom poslednjem albumu „Industrial Zen” Džon Meklaflin otvara dušu. Po oceni kritike, ploča je dokaz da se Meklaflinova muzička vizija širi.

– Konzervativizam u džezu je gnjavaža, pogotovo u Americi, gde novinar „Njujork tajmsa” piše: „Hvala Bogu, onaj užas od fjužna je mrtav!” Moja namera nije da šokiram kritičare, već samo da sviram dobru muziku. To je sastavni deo mog života, mog bića– kaže jedan od najvećih gitarista na planeti.

Intenzitet emocija na albumu „Industrial Zen” i uzbudljivo, dinamično i maestralno izvođenje na gitari može se, po mišljenju mnogih, uporediti sa početkom sedamdesetih kada je radio sa „Mahavišnu orkestrom”.

– Sjajno je ponovo raditi nešto takvo. U stvari, strašno mi je zabavno. Vratio sam se ovom stilu prošle godine na koncertu sa fantastičnim britanskim muzičarima. Pozvali su me da održim dva koncerta na francuskom ostrvu Madagaskar. U to vreme sam snimao i bio potpuno u ovom fazonu, pa mi se nije dalo da sviram sa bendom „Remember Shakti”, sa kojim sam radio poslednjih nekoliko godina. Zato sam pozvao braću Mondesir, bubnjara Marka koga poznajem već deset godina, i basistu Marka, kao i Gerija Hazbenda na klavijaturama.

Takav način i stil sviranja je, kako priznaje, deo njega. Uvek ide dalje, ali ne zaboravlja prošlost.

– U muzičkom smislu postao sam poznat u svetu kroz „Mahavišnu orkestar”. Možda i nešto ranije dok sam radio sa Majlsom Dejvisom. Zato je „Industrial Zen” u velikoj meri deo moje prošlosti, moje budućnosti i moje sadašnjosti.

Uvodna numera na albumu pod nazivom „For Jaco” posvećena je basisti sa kojim je dugo radio. U pitanju je Džejko Pastorijus. Meklaflina mnoga sećanja vezuju upravo za ovog muzičara.

– Kada je došao u Njujork Džejko je poželeo da svira sa mnom. Odmah je od mene pozajmio 20 dolara da bi popravio gumu na kolima. Nikada mi nije vratio taj novac. Ja sam u to vreme sarađivao sa još jednim sjajnim basistom– Ralfom Armstrongom i zato sam pozvao Tonija Vilijamsa i rekao mu da treba da čuje Pastorijusa jer je neverovatan muzičar. Kada sam počeo da komponujem tu melodiju, pomislio sam na njega. Bilo je krajnje spontano. U toj kompoziciji mladi basista Edrijen Fero iz Pariza svira i mislim da je on novi Džejko Pastorijus. Kada sam čuo kako svira, odmah sam ga pozvao da nam se pridruži, jer je fenomenalan muzičar. Čudno, ali tri meseca nakon što smo to snimili, dobio sam poziv iz kuće „Soni” u vezisa „Havana Jamom”. Želeli su da objave taj nastup mog trija sa Tonijem Vilijamsom i Pastorijusom. Podsetiću da je „Havana Jam” bio koncert koji je 1979. godine podržao Stejt department sa željom da zaleči rane između SAD i Kube. Udvorani „Karl Marks” u Havani, koji prima skoro pet hiljada ljudi, nastupili su „Weather Report”, Sten Gec, Dekster Gordon, Vudi Šo, Artur Blajd, Kris Kristoferson, Rita Kulidž, Bili Džoel i mnogi drugi. A ja sam nastupio u triju koji smo nazvali „The Trio of Doom” – priča čuveni gitarista i dodaje da će album, na kome je zabeležen snimak ovog koncerta u Havani, uskoro biti objavljen za „Soni”.

Centralna numera na albumu „Industrial Zen” posvećena je upravo dalaj lami. Tu Meklaflin ponovo iskazuje svoje interesovanje za indijsku muziku, najpoznatije po njegovom radu sa grupom „Shakti”. Danas postoji sastav „Remember Shakti” koji predstavlja značajan deo njegove karijere.

– „Dear Dali Lama” je, u suštini, otvoreno pismo dalaj lami, koji je, po mom mišljenju, jedan od najvećih ljudi današnjice na planeti. Moja frustracija što se svaki put kada treba da sviram pred njim nešto nepredviđeno desi sve je veća!’